Овај центар ренесансне културе и уметности, који је одувек привлачио сликаре, вајаре, архитекте, песнике, филозофе и музичаре, већ трећу годину заредом, у јеку туристичке сезоне и неописивој најезди посетилаца из целог света, привлачи и поклонике умећа хорског певања, који се, упркос невероватној градској гужви и високој конкуренцији труде да и сами постану део традиције великих Медичија, од којих је градски поглавар Лоренцо Медичи и сам писао „духовите и живописне стихове“ фротола и барцелета (пошалица). Кад је музичко стваралаштво у питању, наставе и трасом коју су зацртали представници „Арс нове“ у Италији, односно Фиренци 14. и 15. века, својим сопственим облицима (мадригал, кача, касније и вилота), стигавши и до опере. Настала управо овде, као резултат рада Камерате (дружине) окупљене крајем 16. века у кући грофа Бардија, потом и Јакопа Корсија, на челу с Јакопом Перијем и Винченцом Галилејом, прва опера Дафне изведена је у Корсијевом дому 1598. У таквом инспиративном, али и „пешачки“ непрегледном и температурно врелом окружењу, новосадски хор је на заокружењу прослављања своје 25-годишњице, међу 15 пријављених ансамбала, имао чак шест фестивалских огледања: по једно на такмичењу у категорији камерних и категорији модерне и савремене музике, три на концертима и једно на великој проби с другим такмичарима за учешће у оперским одломцима Бизеа, Маскањија, Вердија и Вебера. Најважнији су били, разуме се, конкурсни наступи, који су им и донели оба значајна одличја.
Већ првог дана надметања, после претходног лепог представљања на церемонији отварања манифестације, „Хашира“ је оставила одличан утисак (један од свакако најупечатљивијих у историји својих међународних успеха) извођењем композиција Моцарта, Маринковића и Канцберга. Чувени мотет Аве верум пленио је лепом звучном бојом, одмереним динамичким градацијама, осећајношћу и финим завршним брујем, да би још сензибилније, присније и с већим пијететом био интерпретиран и на вечерњем концерту у Цркви Светих апостола, где су у прикладном амбијенту католичког храма перфектно вајани, дискретно наглашени Моцартови полифони гласови „ођекнули“ стилски још адекватнијим изразом. Јасноћа текста и разумевање духовне поруке у јасно изговореној молитви Оче наш из Литургије Јосифа Маринковића „зрачили“ су и на публику Аудиторијума „Света Аполонија“, у коме су се одвијале све такмичарске дисциплине, на који се надовезао „расположени“ закључак с аранжманом Александра Канцберга популарне јеврејске песме Јеш еј шам, отпеван с оптималном мером опуштености и лежерности.
Други фестивалски дан донео је новосадском хору и другу сребрну медаљу, која је заслужена сигурним тумачењем савременијег репертоара, из ког се издвојила конкурсна композиција Егун берија Еве Угалде на баскијском језику, свеже, дискретно наглашене дисонантне сонорности, произашле из маштовитог коришћења националних фолклорних мотива и „игри“ динамичких и садржајних контраста. После Би-бап фуге Александра Канцберга, поуздано вођених и сигурно преплитаних и надовезиваних линија, овај такмичарски избор је заокружен већ препознатљивим Хашириним предавањем молитве Анену Александра Вујића, коју Весна Кесић Крсмановић увек осмишљава као нежну јеврејску успаванку.
У вечерњем концертном термину у истом простору „Хашира“ је изводила одломке из мјузикла Виолиниста на крову и још две песме из свог световног репертоара јеврејске музике на јидишу (веселуТумбалалајку и сетну Дона, дона), које је подстицајном клавирском пратњом подржала стална сарадница хора Јулија Бал, да би свој последњи допринос фестивалу наши певачи дали 12. јула на завршној свечаности у монументалном Театру „Верди“, ефектним тумачењем Џенкинсоновог Санктуса. Задовољство свог успеха на 3. Међународном хорском фестивалу „Леонардо да Винчи“ у Фиренци посвећени и вредни чланови Хора Јеврејске општине Нови Сад „Хашира“поделили су са својим енергичним, изузетно такмичарски спремним и победнички надахнутим младим колегама из Омладинског мешовитог хора Музичке школе „Јосиф Маринковић“ из Зрењанина, под руководством Зорице Козловачки, који је у својим категоријама освојио сребрну и златну медаљу, као и с такође средњошколским по саставу, ансамблом из Шпаније, који је све време најсрдачније подржавао оба „братска“ хора из очигледно повратно наклоњене и пријатељске Србије. Овакви сусрети, као и искуство упознавања с низом „егзотичних“ и у свим аспектима беспрекорних, претежно дечјих и омладинских хорова из Азије, сјајних музичко-сценских, па и „костимографских“ креација,те мноштво специјалних и главних награда угледног жирија, учинили су да у други план потиснемо, али не и да заборавимо, управо хаотичну организацију, непрофесионалну и конфузну конферансу, као и одсуство писаних програма, с већином за многе Европљане непознатих композиција, посебно оних из опуса националних аутора Костарике, Филипина, Кине, Индонезије, Јужне Кореје, Тајвана, али и неких северноамеричких, па и данских стваралаца.
Марија Адамов
