Рођен у Виљнусу 1974, Јулијан Рахлин се као четворогодишњак с родитељима преселио из Литваније у Аустрију. Студирао је виолину на Бечком конзерваторију код чувеног Бориса Кушнира, ка занимање међународне јавности побудио је када је као тринаестогодишњак победио на Еуровизијском такмичењу за младе музичаре, након чега је постао и најмлађи солиста у историји Бечке филхармоније, наступивши на концерту којим је дириговао легендарни маестро Рикардо Мути.
Потом се Рахлинова каријера метеорски развијала не само у Европи него и у Сједињеним Државама, па је врло брзо остварио више наступа уз најугледније оркестре, попут Њујоршке, Лосанђелоске, Минхенске и Лондонске филхармоније, Филаделфијског оркестра, Дрезденске државне капеле... тесно сарађујући са највећим светским диригентским именима, од Зубина Мехте до Валерија Гергијева и Лорина Мазела... Истовремено је бриљирао и као камерни музичар свирајући са Мартом Аргерич, Мстиславом Ростроповичем, Јуријем Башметом, Евгенијем Кисином, Мишом Мајским, Ланг Лангом... Од 1999. предаје на Бечком конзерваторију, а пре 12 година, паралелно са солистичком каријером, интензивније је почео и да диригује.
Одрасли сте у музичкој породици. Колико је то утицало на опредељење да и вама музика буде професија?
– Волим своје родитеље и захвалан сам на подршци и безусловној љубави коју ми и данас пружају. Моја мајка је одлична пијанисткиња и професор дириговања, док је отац виолончелиста. Али никад нису инсистирали на томе да постанем музичар, заправо никад ништа нису форсирали, гурали ме у неком правцу, већ су ме само волели као своје дете, малог Јулијана. Ишао сам у школу, играо фудбал, забављао се са мојим друговима. Имао сам веома срећно детињство. Истовремено, био сам луд за музиком, али то је потекло од мене. Наравно, у кући сам био окруженом музиком, али родитељи никад нису говорили да морам да постанем неко и нешто, да свирам. И због тога сам им веома захвалан.
Виолина, заправо, није била ваш први избор. Давно сте у једном интервјуу открили да је ваш омиљени инструмент, у ствари, виолончело, а сада сте и виолиста и диригент.
– Свирањем виоле као виолиниста сам најбоље могао да се приближим свом омиљеном инструменту – виолончелу. Али као мали заиста нисам пожелело да свирам баш виолину, то се једноставно десило. То је, донекле, била грешка мог деде, који ми је купио виолину, донео је кући и рекао ми да је то – виолончело. Ја сам тада имао две и по године. И виолина је за мене тада заправо била баш толико велика (смех). Но, када ме је недуго затим отац одвео на пробу оркестра у ком је свирао, у мом родном граду Виљнусу у Литванији, схватио сам да сам да оно што имам код куће ипак није мало виолончело него виолина. Тада ми је постало јасно да ме је деда лагао (смех). Убрзо после тога смо морали да емигрирамо и почнемо нови живот у Бечу. Замислите како је било мојим родитељима који су дошли са трогодишњим дететом, не знајући каква ће нам бити будућност.
У сваком случају, тражио сам од мојих родитеља да ми нађу професора, али ме они у почетку нису схватали озбиљно, што је заправо одлично, зато што је живот музичара тежак. Нема празника, недељног одмарања, не можете бити сигурни да ли ћете моћи да преживите од тога што радите. Да се вратим на претходну тему, никад ми од пресудне важности није било то који ћу инструмент свирати, важна ми је била само музика и то да откријем што више о њој из различитих аспеката. Већ двадесет и две године предајем на бечком Приватном универзитету за музику и уметност. Веома сам посвећен педагогији. Пре тринаест година сам почео да учим дириговање, желео сам томе да се посветим потпуно и озбиљно. Наравно, и даље свирам виолину и виолу, као солиста и камерни музичар, и ове године обележавам три деценије солистичке каријере. Не могу да верујем да је толико времена прошло (смех)...
Да ли се диригент као добар психолог рађа или сте то стекли кроз искуство?
– Мој отац је свирао виолончело у оркестру око четрдесет и пет година. Када бих га питао како су прошле пробе, он би ми говорио о томе како су различити диригенти радили с њима. То ми је било од велике помоћи. С друге стране, ја сам као солиста увек стајао испред оркестра. Важно је поштовати сваког музичара. Сматрам да је то веома важно – да сваки музичар осећање поштовање диригента. Улога диригента је да води оркестар, али он у том послу мора да нађе равнотежу између показивања поштовања и ауторитета. Увек сам се осећао пријатно испред великог броја људи. Већ као солиста мораш тако да се осећаш, нарочито ако знаш да иза тебе седи четрдесет виолиниста, који се можда питају зашто си ти испред оркестра, а не они. То исто може да буде велики притисак за солисту. Зато и солиста и диригент имају велику одговорност, али има је сваки музичар. Оркестар је инструмент који ја само водим својим телом, рукама, изразом лица или погледом, надајући се да ће прихватити моје музичке идеје. Али оркестар морам убедити да су те идеје добре и да треба да ме прате. То је велики изазов.
Какви су били ваши први утисци о Војвођанском симфонијском оркестру?
– Неколико пута сам долазио у Београд, али никад раније нисам био у Новом Саду. Мој пријатељ, виолиниста Роберт Лакатош, изванредан музичар и диван човек, причао ми је о овом оркестру. Роберт, који је био мој студент, више пута је свирао са Војвођанским симфоничарима и рекао ми је да једва чекају да ме упознају. Топло су ме дочекали и заиста сам импресиониран оркестром. Задивио ме је њихов ентузијазам, њихова жеља за радом, глад за постизањем резултата на пробама.
Да ли вам у и колико у раду са оркестрима помаже дугогодишње солистичко искуство?
– Солистичко свирање или камерна музика немају никакве везе са дириговањем. Свирати као солиста испред оркестра са диригентом је потпуно другачије од дириговања. То је посебна професија. Потребно је много година да се дириговање научи, то је посебан језик. Потребна је техника, али и способност вођења велике групе изванредних музичара. Када радите са осамдесеторо, понекад чак и стотину музичара, то значи да морате бити и добар психолог, дипломата. Морате пронаћи начине да водите ансамбл, да будете јаки, да имате јасне музичке идеје, али исто тако морате бити спремни да учите од оркестра. Сваки поједини оркестар има своју нарав, традицију, специфичан звук, начин музицирања, своју енергију. Чак и у истом граду, оркестри се разликују међу собом, тако да заиста треба времена да се научи диригентски занат. Као виолиниста сам сада у средњим годинама и уколико будем вежбао, очекује ме још двадесет година каријере. Као диригент са тринаестогодишњим искуством сам и даље веома млад, али вредно радим на томе да изградим симфонијски репертоар.
И даље сте посвећени и камерном музицирању?
– За мене је камерно музицирање најинтимнији, најузвишенији и најплеменитији вид стварања музике. Оно подразумева сарадњу мале групе људи, који међусобно деле своје мишљење, ставове, који се уче томе да праве компромисе. По мени, све би требало свирати као да се ради о камерној музици, чак и када се ради о великом симфонијском делу. Музичари у оркестру требало би међусобно да се слушају. То је за мене сценарио из снова. Као диригент, ви сте ту да им у томе помогнете, пошто знате партитуру уздуж и попреко, али најбољи су они оркестарски музичари који изван оркестра много свирају камерну музику. И најбољи солисти су они који свирају камерну музику. За диригенте је такође важно да свирају неки инструмент. То, наравно, не морају да чине на врхунском нивоу. Диригенти морају познавати карактеристике свих инструмената, али не могу да свирају све те инструменте, наравно. Међутим, мислим да је важно да могу да замисле како је то када свирате одређени инструмент.
Шта вас очекује у 2019?
– Држим три позиције гостујућег диригента, у Норвешкој, Финској и Енглеској. Радујем се свом диригентском дебију са Чикашким и Бечким симфонијским оркестром. Са Ансамблом „Јаношка” и њиховим пројектом, који изводимо у Новом Саду, представићемо се и у бечком Концертхаусу. Имам и сопствену серију концерата у Музикферајну у Бечу. Очекује ме доста камерног музицирања и дивне сарадње са пријатељима, попут Мариса Јансонса, Зубина Мехте, Данијелеа Гатија, Валерија Гергијева... Преда мном је заиста луда година. (смех)
– Волим да играм тенис и генерално уживам у спорту. Кад боравим у хотелима, увек тражим оне с базенима, зато што сам на путу триста дана у години. Туристима су хотели само преноћиште, али мени су други дом. Иначе, волим да кувам и то ми причињава велико задовољство. Моја супруга је такође музичар, свира виолину и виолу, и када смо код куће у Бечу, не излазимо у ресторане, већ волимо да идемо на пијацу, да купујемо свеже намирнице и кувамо заједно. Без обзира на стална путовања, и даље волим да се крећем, нисам се уморио, уживам у томе да упознајем нове оркестре, нове музичаре, нове културе, обичаје, менталитете. Прави сам срећник и заиста сам захвалан на томе што могу да путујем по свету. То нас чини скромним, зато што смо у другој земљи увек помало странци. Мада, после толико хиљада пређених километара, свугде се осећам као код куће.
Јелена Глушица
