Занимање за ову велику свечаност (коју је низ година заредом својом уметношћу обасјавао наш прослављени виолиниста Немања Радуловић) додатно је подстакао и програмски одабир величанствене Девете симфоније Лудвига ван Бетовена, која у монументални вокално-инструментални ансамбл укључује и квартет солиста (овог пута свих у „вези“ с Новим Садом, од којих су троје и прваци Опере СНП-а) који уз четворогласни мешовити хор у финалном ставу певају текст Оде радости Фридриха Шилера, наглашавајући основни мотив дела („У загрљај милиони“).
У тако до краја преображеном облику симфоније, композитор је емоционалном снагом драмске експресивности достигао музички израз какав неће бити познат у целом 19. веку, а поменутим стихом, симболичним моттом целокупног опуса истакао високи етички принцип и хуманистички концепт свог стваралаштва. Извођење Девете симфоније на почетку десете деценије постојања најлепшег и најславнијег музичког храма у нашој земљи, добило је, и појачало, у ово невесело време тим снажнију универзалну поруку за љубав према човеку и веру у његову лепшу будућност, подстицану сталном тежњом ка вишим достигнућима и напретку, те бољем, мирнијем и светлијем животу. Тумачење Симфонијског оркестра РТС (који је у последње време показао значајан напредак и у техничком и интерпретативном смислу) и од ове сезоне главног гостујућег диригента Динића, није било перманентно узорног квалитета, осцилирајући од става до става, остављајући тако неуједначен утисак.
Иако је музичка линија повремено звучала изванредно, илузија је често прекидана понеком омашком, што је кварило укупан доживљај. Очигледно да труд диригента и оркестра није био довољан, или нису у потпуности нашли заједнички језик и сродство с Бетовеновом музиком, тек остали смо с половичним осећањем.Тако је бурно распламсан сукоб снажних драмских супротности и запретена енергија првог става, на моменте ремећена ритмичком непрецизношћу или „померањем“ инструменталних група, што је утицало на целовитост музичког тока. Жустри мелодијски и ритмички покрет Scherza у наставку борбе (остављајући га у атмосфери фантастичног и демонског, потенцираној тешким драматичним акцентима), и поред запажених појединачних сола дрвених дувачких инструмената, није био потпуно компактан и егзактан. „Преокрет“ и најуспелији део предавања је донео трећи (Adagio молто е cantabile), један од најлепших и најмелодиознијих, али и најболнијих Бетовенових лаганих ставова, где се прекрасна тема управо преливала из варијације у варијацију, секције у секцију (с одличним хорнама), у својој другој, пасторалној трансформацији зрачећи лепотом управо недостижне слике. Стално присутне сукобе дела, композитор разрешава грандиозно конципираним финалом, које најпре, сударима кратког борбеног мотива с деловима реминисцираних тема из претходних ставова, још једном заоштрава битку.
Овом гигантском сукобљавању први пут у симфонији се супротстављају људски гласови, прво се речитативним позивом оглашавајући бас (Горан Крнета) којем одговара цео хор, певајући тему Оде радости са стиховима великог Шилера. На крају, после низа варијација на исту тему, које су засноване на појединим стиховима ове химне, и остали солисти - сопран (Соња Шарић), мецосопран (Јелена Кончар) и тенор (Стеван Каранац) заједно с хором кличу речи „Будите загрљени милиони“. Тиме Бетовен још једном подвлачи основну идеју свог универзалног стваралаштва, превазилажење свих раскола и приближавање разних народа света, која у својој необузданој радости и заносу овог јединственог вокално-инструменталног славља, добија ванвременски значај, значење и поруку. А то и такво тумачење и изјаву које је препун аудиторијум Велике дворане с нестрпљењем очекивао и одушевљено прихватио и поздравио, ауторитативно је упутио првенствено савршени Хор РТС-а, квалитетног, уједначеног, колико хомогеног, толико и суптилног звука, широке динамичке изнијансираности и усклађености с оркестром, пленећи пажњу сваког слушаоца. Квартет солиста, иначе појединачно врсних и остварених, првенствено оперских уметника, невеликог удела, али сложених вокалних задатака, није остварио исто дејство и досег, и поред јединственог по лепоти гласа и експресивности сопрана Соње Шарић, светлог и пријатног, али недовољно чујног мецосопрана Јелене Кончар, носиво продорног и сигурног тенора Стевана Каранца и јасног и изражајног Горана Крнете, иако опсегом свог баса не сасвим прилагођеног његовој, у оригиналу писаној баритонској партији. Надајући се да ће извођачки домети Симфонијског оркестра РТС-а наставити узлазном путањом, што смо већ с радошћу раније запазили, очекујемо наредни концерт ансамбла који се планира за 14. фебруар с младим пијанистом Богданом Дугалићем као солистом (иначе добитником друге награде и награде публике на последњем Меморијалу „Исидор Бајић“ у Новом Саду) и Бојаном Суђићем, његовим шефом-диригентом од 2005. године.
Марија Адамов
