Својевремено сте, на једном мастер-класу, младог колегу упутили да „дело добро научи, а онда да се опусти и одсвира га с много маште”. Како се може бити маштовит унутар оквира које задају партитуре великана попут Шопена и Листа?
– Ти “ оквири”, као и лимитације истих, налазе се само у глави извођача, али не и у реалности. Партитура је истовремено веома прецизна у ономе што сугерише, и веома непрецизна, јер још више тога изоставља. Идеја да се музика као емотивно-интелектуални или спиритуално-акустички феномен може описно доцарати на папиру – прилично је проблематична. У том “ недефинисаном” простору, који партитура изоставља, налазе се невероватне могућности за интерпретатора, који се ослања на свој музички инстинкт, ерудицију, укус и, наравно, фантазију. А фантазија нема никаквих лимита.
На концерту у Синагоги извешћу већином најпознатије композиције два горепоменута аутора из романтичног периода - периода кад је клавир постао то што јесте, а на крају и престао да буде само клавир. Најпопуларније, најпознатије композиције су такве с јаким разлогом: зато што су веома добре, генијалне, инспирисане - али истовремено оне постављају велики проблем за извођача - како се одмакнути од оног на шта смо толико навикли и ре-интерпретирати их? Како их показати у новом сјају, извући из њих суштину, ревитализовати њихов сад већ уморан и устаљени живот?
Ова питања су ми веома интересантна, јер одговор захтева мобилизацију извођачких снага, ресурса и имагинације, то је својеврстан изазов. При томе, на програму ће се наћи и ауторске верзије композиција, које се још никада нису чуле у Србији.
Као својеврсна урбана легенда провлачила се прича да сте управо Ви свирали клавир на легендарној балади Хантерса „Love is Hell”. Да ли су Вас привлачили могући излети ка року, џезу..?
– Да не кваримо урбане легенде, најбоље је да ово питање за сада оставимо отворено, без дефинитивног одговора. Иначе, као музичар, увек сам тежио остварењу нечег што бих назвао Комплетан Музичар. За мене је такав комплетан музичар био нпр. Јохан Себастијан Бах, који је свирао све инструменте са клавијатурама, гудачке инструменте, лауту, а био је и диригент. Као композитор, писао је многобројне композиције у разним формама, инструменталну музику, црквену и духовну музику. По узору на њега као и многе друге музичаре, ја сам се усавршавао у композицији, транспозицији, импровизацији, као и познавању разних стилова музике. Још као студент свирао сам у слободно време са једним рок саставом, а касније бих повремено из забаве свирао и дружио се са пријатељима са поп или рок сцене, као на пример са групом Пилоти у Охриду или са Рамбом Амадеусом. У Америци су ми први комшије Ерик Клептон и Ајда Хендел, а мало даље се налази плејада холивудских звезда, глумаца и музичара. Скоро је немогуће избјеци различите утицаје у Мајамију, посебно Афро-кубан џез ( у којем се прилично добро сналазим) као и многобројне друге стилове. У слободно време сам слушао и музику различитих националних праваца, попут народне музике Монголије, а у последње време ме све више интересује и музика са простора бивше Југославије, као и све што је утицало на стварање наше културе.
У којој мери Вас и даље интригира процес компоновања? Ваш ауторски опус је сад већ озбиљан, али многа од тих дела још нисте јавно извели.
– Мој однос са композицијом као процесом је започео јако давно, кад сам бежао из школе да бих компоновао у природи. Каснији фокус на интерпретацију и извођаштво је успорио и омео тај интерес, али га никад није успео потуно угасити, тако да сам током година писао и изводио каденце за клавирске концерте и написао низ транскрипција( Лист: Tотeнтaц, Прокофјев: Ромео и Јулија, Мусоргски: Ноћ Св.Ивана на Голом Брду итд) које сам све изводио и на концертима. Ту је било и доста оригиналних композиција, које сам углавном држао у тајности, и само изузетно бих извео неке од њих на концертима. Такође сам писао музику за балет базиран на Дантеовој Божанственој комедији ( био сам задужен за Пакао). Балет је наручен од стране Фондације Данте Алигијери у сарадњи са познатим играчем Сергејем Полуњином, поводом 700-годишњице Дантеове смрти, и изведен је 2021. у Равени.
Током 2020. године био је планиран концерт у Новом Саду, где су се на програму, поред других савремених аутора, налазиле и моје композиције, али је, нажалост, био отказан због ковид-19 рестрикција. Тек, ова година би требала бити прекретница, јер ћу на КоторАрт Фестивалу у августу први пут извести концерт посвећен искључиво мојим композицијама.
После толико времена проведеног на концертном подијуму, да ли Вам је данас можда ближи студио?
– Ништа не може заменити живу концертну ситуацију, живи звук који се ствара на лицу места, и контакт са публиком. Моја професија обухвата два екстрема: монастичку изолацију, интроспекцију у којој се дешавају откривања музике, и крајње екстровертну фазу јавних извођења, где се та открића поделе с публиком.
Кад бих то упоредио с биљком, онда би изолација била корење, које се не види јер је под земљом, али које црпи виталну снагу и минерале из ње, обрада материјала би била стабљика, а концертно извожење би било цвет, круна свега. У овом систему упоређења, студијски, експериментални рад би се односио према концерту слично као што се разгледница односи према неком лепом пејзажу- даје некакву идеју, али се не може упоредити са искуством уживо.
Често се каже да на врхунско извођење публика може да реагује или бурним аплаузом, који заглуши последње тонове, или потпуном тишином. Које је Ваше мерило?
– Искусио сам и једно и друго много пута. Никада нећу заборавити тишину након мог извођења Листове Сонате у Токијy 2005, као ни експлозију аплауза након Берлиозове Фантастичне симфоније у Чикагу 2017. Док је реакција публике израз нечега што је проживљено за време концерта, што је веома значајно, она ипак није мерило уметничке, интерпретативне вредности самог догађаја. Ово је једно замршено естетичко-социолошко па чак и филозофско питање, које нећемо моци решити у оквиру овог интервјуа . Могу само да кажем да сам сретан кад публика и ја заједно креирамо незаборавне тренутке.
М. Стајић
