Услед изобиља нотног материјала, није, наравно, било могуће све њихове написане и сачуване композиције уврстити у једну књигу, те се ауторка, др Тамара Адамов Петијевић, определила да изабрана дела репрезентују жанровску, тематску и извођачку разноврсног хорског стваралаштва двојице српских композитора, истовремено водећи рачуна да публиковане партитуре буду и практично употребљиве, односно фокус је био и на њиховој примењивости у актуелној хорској стварности.
– Очување што већег броја корисних и аутентичних елемената и упутстава из изворно штампаних партитура, поготово оних унетих руком самог композитора, примењено је да би се дочарале идеје самих аутора и њихова прецизност у тумачењима – појашњава ауторка публикације. – То је довело до извесних „недоследности“ у овом издању: црквенословенски текст духовних композиција на неким местима је задржан као у изворној партитури – са нестандардном интерпункцијом (нпр. Тајчевићеви Духовни концерти); означена су места за дахове или лýкови за фразе у неким композицијама, док их у другим нема; великим бројевима или словима абецеде подељени су на одсеке само дужи духовни концерти, ради лакшег рада на пробама; почеци песама/ставова/одељака неког сложенијег дела означени су некад арапским а некад римским бројевима, а углавном та дела не обавезују на интегрално извођење и оправдано је изводити песме засебно.
Петар Коњовић (Чуруг, 1883 – Београд, 1970) прва знања о музичкој уметности стекао је као ђак Велике српске православне гимназије у Новом Саду, где је певао у хору, изучавао црквено појање и теорију музике, као и свирање на виолини. По завршетку студија, након бројних намештења у Земуну, Београду, Сомбору, Загребу (директор Опере), Осијеку, Сплиту и Новом Саду (где ће бити и управник Позоришта), 1939. је постављен за професора Музичке академије у Београду. Иначе, све његове духовне композиције написане су док је дириговао у цркви, односно до 1915, с тим да су објављене 1938. године у Загребу, у збирци Музика духовна. Након те 1915. Коњовић више не пише црквену музику, али се њоме списатељски бави: писао је о музици код Срба, међусобним утицајима народне и црквене музике, композицијама Станковића, Мокрањца... док је после 1918. године своје стваралаштво усмерио ка сцени и позоришту и на том пољу је дао своја најбоља музичка остварења – опере. Написао их је пет, од којих је најистакнутија „Коштана”.
Када је реч о Марку Тајчевићу (Осијек, 1900 – Београд, 1984), он је музичко образовање започео у родном Осијеку, учећи виолину. Школовање је наставио у Прагу, где је студирао композицију, а затим студије наставља у Бечу, да би завршне кораке у музичком образовању направио у Загребу, где ће радити и као учитељ музике од 1924. до 1940. године, када прелази у Београд. Да компонује, почиње у доба формирања нове композиторске националне школе. Под утицајем њених идејних, естетских и стилских принципа, он ствара свој специфични стил дотеране технике, непосредног изражаја и интересантног ритма и хармоније који извиру већином из народног мелоса. Написао је педесет и четири композиције за соло глас, хор, камерни оркестар, гудачке инструменте, дрвене дувачке инструменте и клавир.
Коњовић и Тајчевић нису били само савременици, него и блиски сарадници. Чак је Тајчевић јуна 1938. у Загребу написао стручан, одмерен, методолошки постављен и веома инструктиван предговор поменутој Коњовићевој збирци Музика духовна. Управо блискост и сарадња ове двојице српских музичких великана током живота и стварања, припадност истој епохи српске музичке Модерне, као и истом – националном стилу у музици, и навели су, како сама открива, др Тамару Адамов Петијевић да приреди нотно издање са њиховим обједињеним хорским делима. А непосредан повод за штампање публикације биле су значајне годишњице: 120 година од рођења Марка Тајчевића и 50 година од смрти Петра Коњовића.
– Нотни материјал је сакупљан током неколико деценија мог диригентског и истраживачког рада – напомиње др Тамара Адамов Петијевић. – Известан број партитура објављених у овој збирци пронађен је у архивима разних певачких друштава и музичких институција. Многе од тих партитура, поготово Тајчевићеве, никада до сада нису штампане. Највећу захвалност за откривање нотних извора, као и за бројне драгоцене савете, дугујем бившим директорима Музиколошког института САНУ у Београду, академику др Димитрију И. Стефановићу и др Даници Петровић, који су богати нотни архив Института увек стављали на располагање мојој радозналости. Диригенту Милоју Николићу сам захвална за откривање неколико мање познатих Тајчевићевих хорских дела. А бројним сарадницима – међу којима посебно архитекти Урошу Лалицком, творцу визуелног концепта ове књиге, као и Немањи Тодоровићу, техничком уреднику нотографије и координатору тима од чак 12 нотографа – припада захвалност за ентузијазам и посвећеност, те стручну и несебичну помоћ у раду на припреми ове књиге.
М. Стајић
