"Дочекати 70. година је импресивно, поготово у тој професији. Џонијев рад је одавно сумиран, није Бог зна шта ново и квалитетно дао у последње време. Лепо што је заокружио ту цифру и што је још ту", рекао је аутор утицајне Екс ју рок енциклопедије Петар Јањатовић.
Некадашњи водитељ Радио Београда 202 и музичар Влада Џет Јанковић је оценио да у домаћем рокенролу "имамо неколико аутора које величамо преко сваке мере, али Џони је један од ретки који је заслужио све што се каже њему у прилог".
Рођен у Скопљу 11. априла 1953. године, као дете официра, Штулић се са породицом преселио у Загреб, где је уписао Филозофски факултет, ког никад није завшио.
Тих година је писао песме, свирао на улици и по журкама, безуспешно их покушавао снимити са музичарима који су касније основали "Филм", а чак је и сам био пар недеља члан Парног ваљка који је потом објавио његовог "Јаблана" и "Кад Мики каже да се боји".
Штулић се коначно прочуо на југословенској сцени предводећи као аутор, певач и гитариста загребачку Азру, чији је одавно легендарни први сингл "Балкан/А шта да радим" објављен 1979. године, у продукцији ваљковог гитаристе Хусеина Хасанефендића Хуса.
Као тројка, у којој су били и бубњар Борис Лајнер и басиста Мишо Хрњак, Азра се наметнула као један од најважнијих новоталасних састава већ са утицајним првенцем "Азра" (1980), на коме су песме "Марина", "Грација", "Топле усне жене" и друге.
Јанковић се присећа да у почетку за Штулића "нико није давао пет пара, а онда је одједанпут све експлодирало до невероватних граница". Азру је први пут чуо током низа од седам концерата на којима се загребачка сцена представљала у Дому омладине Београда почетком 1981. године.
"Звук који су производили мени није био најближи срцу. Било је сувише огољено, примитивно у почетку, посебно уживо. Међутим, касније кад је профункционисало како треба, то је доживело праву еуфорију код публике", навео је Јанковић
Том приликом је и упознао Штулића који му је пришао и упитао да га упозна са гитаристом и певачем групе С времена на време Љубом Нинковићем, са којим је Јанковић тада почињао да свира у групи Тунел.
"Испоставило се да је Џони велики Љубин фан. Упознао сам га са Љубом, коме је рекао: 'Највише волим вашу песму 'Sunčana страна улице'. А Љуба каже: 'Али то није моја песма, то је Кокијева и Микијева' (чланова С времена на време). Додао је: 'Волим и остале'", насмејао се Јанковић.
Према његовим речима, Штулич је музички у почетку био врло слично оријентисан као и Нинковић и С времена на време, али је свој израз тражио на другачији начин што је "понекад било мало рогобатно, али много чешће добро".
Азра је кренула са рафалним испаљивањем песама и албума - уз двоструке виниле "Сунчана страна улице" (1981) и "Филигрански плочници" (1982), објављен је и троструки живи "Равно до дна" (1982), на коме је било и неколико нових ствари.
За албум снимљен у култном загребачком клубу "Кулушић", на недавној промоција своје аутобиографске књиге "Азрини свједоци", Лајнер је рекао да је "била лудница, невероватна енергија".
"Ми смо као тројица јахача апокалипсе. Јурило се из песме у песму, као брзи воз. И то се осетило на снимку. Пуно боље и енергичније су звучале те песме уживо него у студију", навео је Лајнер.
Штулић сам, без трајно отишлог Хрњака и привремено Лајнера, избацује опори Азрин албум "Кад фазани лете" (1983), а након повратка бубњара у поставу и слично интонирано "Криво срастање" (1984).
"Људи који су пратили његов рад готово унисоно су сви склони раним албумима Азре и делу песама које је под својим именом потписивао до распада земље. После тога нема Бог зна шта да се издвоји", сматра Јањатовић.
Непредвидиви Штулић се средином осамдесетих отиснуо у Холандију где је снимио и објавио на енглеском језику незапажени албум "Ит Ain't Like Ин the Мовиес Ат All".
"То смо јако надобудни кренули, Џони мислећи да ће освојити свет. А то је више изгледало као 'Мирко и Славко' - пази метак! Вани су неке друге релације и односи", рекао је Лајнер.
Са Лајнером и гитаристом Аеродрома Јуром Пађеном у новој постави Азре, Штулић се вратио у Југославију албумом "Између крајности" (1987) и потом чак четвороструком живом плочом "Задовољштина" (1988).
"Више нисмо били миљеници критичара, који су нас сасекли. То је Џони тешко примио. И није се више толико продавало, нису биле пуне дворане. Кризирали смо. Требало је да станемо на лопту. Почеле су интерне свађе... Џони и ја смо се почупали и више нисам био у Азри", навео је Лајнер.
Јањатовић се присетио интервјуа са Штулићем, ког је радио крајем осамдесетих за музички часопис Рок, када је музичара питао како види положај Азре.
"Рекао је: 'Па види, ствар је веома јасна. На првом месту су Битлси, на другом Азра, а онда десет места празних'. Ја сам био у фазону сад ће да направи неки гег. Не, он је био озбиљан", рекао је Јањатовић.
Одбацивши назив Азра, и без Лајнера, Штулић је са Пађеном снимио под својим именом албуме "Балканска рапсодија" (1989) и "Балегари не вјерују срећи" (1990).
"Посебно је била интересантна последња постава кад је имао јаку екипу иза себе, кад је Пађен свирао гитару. То је био баш европски бенд, није било зезање", оцењује Јанковић.
Према његовим речима, Штулић је "увек био човек на своју руку, имао је неке своје начине и виђења".
"Неке једноставне ствари је правио компликованима, неке компликоване једноставним, што није било ефектно сваки пут како треба. Али пошто је створио велико име, све му се праштало", навео је Јанковић.
Са почетком ратова на простору бивше Југославије Штулић се из Холандије јављао албумима "Севдах за Полу Хорват" (1995) и "Анали" (1995), и неочекивано поново под Азриним именом двоструким "Бласе" (1997).
Упркос бројним понудама, после последње турнеје Азре 1990. године, која је касније делом документована живим албумима из Бања Луке и Мостара, Штулић се више није вратио концертима.
Живи већ неколико деценија у Хоутену одакле се јавља последњих година са песмама и албумима снимљеним у кућним условима и објављеним на јутјубу.
Уз тек понеки телефонски интервју новинарима, или љутитим саопштењима у којима се разрачунава са бившим члановима Лајнером и Пађеном или дискографском кућом Југотон, данашњим Кроација рекордсом.
Јањатовић сматра да је на Штулићев 70. рођендан "сигурно, јасно да се неће концертно враћати и питање око његовог повратка на сцену одавно је депласирано".
"Џони је једанпут одговарајући на питање око повратка рекао: 'Знам како би то изгледало. Кад би дошао сви би се одушевили, а трећег дана би били: Још си ту? Кад ћеш да одеш?'", навео је Јањатовић.
Што се тиче Штулићевог утицаја, угледа и статуса на простору бивше Југославије, Јањатовић истиче да је ту "зацементирао своје место и ту неких великих колебања или промена нема".
"Наравно да је ушао у мит, да ово његово избивање из јавности томе доприноси, али кључна ствар је што је направио толико битних песма у првој половини осамдесетих", истакао је Јањатовић.
Штулићев култ се одржао и после престанка свирачких активности, а до пре 15 година могао је да залепи један плакат на Теразијама и да напуни Маракану, сматра Јанковић
"Сада не може ништа слично. Сада би било интересантно - дошли би људи, али за нове генерације то није њихов музика. Данас сви слушају све, што значи да нико не слуша ништа. Данас никоме ништа не значи. Значи бенд је актуелан док им траје један, два хита. То је светски патент", сматра Јанковић.
Према његовим речима, на простору бивше Југославије тешко да ће се поново стваралачки појавити неки нови Штулић, Бора Ђорђевић, Драго Млинарец или Момчило Бајагић Бајага, јер су сада у музици само "играчи за једно полувреме".
"Штулић је човек који је покушавао да сублимише рок и народњаке. Снимио је од Радослава Граића 'Мито бекријо'. Ко би рекао на почетку Азре да ће то да сними рекао би му да је луд. А снимио је јер је сматрао да тако треба", подсетио је Јанковић.
Истакавши да је "Штулић у срцу био Југословен", Јанковић је додао да је после нестанка његове домовине запао у ауторски ћорсокак, и да му се потом дешавало у "милион песама понека добра, али све остале просечне".
"Једноставно, све му се окренуло наопако", закључио је Јанковић.
