На првом је наступио респектабилни Адријано Жордао, а други су приредили Македонка Маја Стојановска, натурализована Лисабонка и њен колега Тијаго Нунеш, свирајући клавир у четири руке. Позивом изврсном Жордаоу, уметнику старије генерације, „Пиано Суммер“ је избором за нас скривеног извођача импресивне међународне каријере поново учинио изванредан потез представивши га први пут у Србији, показавши тако, као и неколико пута ранијих година, колико има великих светских имена а да их никада није упознао наш домаћи аудиторијум. Мајстор за све стилове, од барока и рококоа, преко класицизма до импресионизма, приказао је одлично осмишљеним програмом свој мисаоно продуховљен пијанизам, свирајући баршунастим, топло осенченим тоном.
Тако је, између осталог, интерпретирао Бахов Оргуљски прелудијум и фугу у а-молу, у преради за клавир Франца Листа, која и поред оригиналности траскрипције поштује изворност рукописа богатих украса и задатих темпа, али и прегледност полифоног вођења гласова. Увек остајући у домену јасноће и динамике форте - пиано, почев од јасно изложене теме у десној и одговора у левој руци, преко деликатно донетог фугата и константног одржавања стабилног музичког тока, али и фино израженог, повремено токатног карактера, те аутентичног оргуљског бруја на крају, Жордао је и у наредним тумачењима откривао дубоко познавање композиторских поступака и правилност читања партитуре, али и смисао за истраживање и богаћење сопственим идејама.
На крају свог, у суштини пасионираног„омажа“ класицизму уопште, Жордао нас је изместио у сасвим супротни свет другачијих, импресионистичких боја и атмосфере, настављајући без станке, и у једном даху заокружујући концерт новом посветом, сада Дебисију и његовом „сликарском“ и визуелним асоцијацијама обеле- женом циклусу Естампе. Управо визуелно смо „чули“ штимунге, колоритне нијансе, мирисе и илузију Истока (Пагоде), звуке стилизоване хабанере и раскошнију сонорност андалузијског фолклора (Вечери у Гранади) и токатно бриљантно, а опет изузетно суптилно дочаравање „тужних“ ситних капи (Вртови под кишом).
Дан касније, великом двораном Позоришта „Бора Станковић“ у Врању струјао је фини склад скупног, али и дијалошки разумљивог концертирања у четири руке Маје Стојановске и Тијега Нунеша, који су изменом места за клавијатуром „допуштали“ један другом да се нађе у партији оног који ненаметљиво води, али и с ентузијазмом уклопи у заједничко свирање. Прво се у улози покретача овог лепо уиграног пијанистичког двојца исказала веома музикална Стојановска, пленећи изразитом мекоћом и заобљеношћу своје дискантске деонице. Иницирајући најпре богати мелодијски ток и ритмичку разиграност опсежне Шубертове Фантазије у еф-молу, без сумње једне од најлепших у романтичарској клавирској литератури, „повела“ је свог саговорника Нунеша у сагласно изражавање сензибилности и исконске лепоте композиторовог пријатног и љупког музичког израза, израслог из осећања преовлађујуће радости али и сете, вокалне инспирације и интимности.
Уследиле су Григове Норвешке игре опус 35 и две Дворжакове Словенске игре (Думка из опуса 72 и Фуријант из опуса 46), те Глуков барокно орнаментисана Мелодија из „Орфеја и Еуридике“, сада с Нунешом с десне стране инструмента. На крају су, поново са Мајом Стојановском на тој десној страни, као „импровизационом“ вођи у популарном Пјацолином Либертангу, „тангу нуеву“, додатно разгалили публику, која је срдачним аплаузима пратила и заокружила ово пријатно, очигледно и пријатељством и колегијалношћу надахнуто музицирање.
Марија Адамов
