Погорелић и Нови Сад

У Варшави - било је нужно да победе неки други људи.
д
Фото: Дневник/Б. Лучић

Тако ће, без длаке на језику, Иво Погорелић, највеће пијанистичко име које су изнедрили ови наши простори, говорити у интервјуу, датом колегиници Невенки Опачић, након два новосадска концерта у Студију М, 17. и 20. децембра 1980, те два београдска, одржана 19. и 21. децембра у Сава центру пред више од 9.000 поклоника уметничке музике.

Заправо, ови концерти су и уследили убрзо након те фамозне Варшаве, односно скандала на Шопеновом конкурсу, када је у знак протеста због Погорелићеве елиминације из завршнице такмичење, упркос виртуозном наступу, жири демонстративно напустила чувена Марта Аргерич, иначе лауреат из 1965, при томе проглашавајући младог колегу – генијалним. Овај догађај, као ниједан до сада у историји музичких такмичења, ођекнуо је широм светске музичке јавности. И отворио је младом виртуозу многа врата.

Иво Погорелић је рођен у Београду 1958. У српској престоници је стекао и прво музичко образовање, да би се са 11 година у Москви уписао у Централну средњу специјалну музичку школу, у којој је за једно место конкурисало више од 40 талентованих девојчица и дечака! Након што је са великим успехом прошао тамошњи  дрил, уписаће  конзерваторијуму „Петар Илич Чајковски”, где ће почети сарадњу са великом грузијском пијанисткињом и педагогом Алисом Кажерадзе.

- Мој статус током школовања у Москви био је прилично чудан. Јер, мени су увек постављали веће захтеве, а кад сам почео да се издвајам, био сам изложен већој критици него други.

Још током школовања, 1978, тријумфоваће Погорелић на конкурсу „Алесандро Казагранде“ у италијанском Тернију, а две године касније победиће и на Међународном такмичењу у Монтреалу. Те 1980. је и дипломирао, а онда је уследио сад већ легендарни Шопенов конкурс у Варшави, где ће бити елиминисан у трећем кругу. Победио је вијетнамски пијаниста Ђан Тхаи Сон и тако постао први азијски уметник са титулом лауреата једног од најстаријих пијанистичких такмичења у свету. Али истински победник биће Погорелић.

Јер, уследиће позиви из најпрестижнијих светских концертних дворана, међу осталим и њујоршког Карнеги хола, где ће наступити већ следеће године, а постаће и ексклузивац најзначајније етикете у свету класике, „Дојче грамофона“, за који ће исте те 1981. снимити први реситал, а 1983, са Чикашким симфонијским оркестром под управом Клаудија Абада, и Шопенов Клавирски концерт број 2. у ф-молу. Исти који ће вечерас свирати и у Српском народном позоришту, са Војвођанским симфонијским оркестром под управом Србољуба Динића.

Но, непосредно након Варшаве своју улогу у тој експлозији Погорелићеве каријере имаће - Нови Сад. Млади виртуоз, наиме, јесте током последњих година свог школовања био стипендиста загребачке Концертне дирекције, али град под Сљеменом је те 1980. нешто кубурио са концертним „Стенвејевим“ клавирима. А Погорелићу је баш такав требао за припрему горепоменутог реситала, који је ваљало снимити за „Дојче грамофон“. То је дочуо композитор Рудолф Бручи, први декан Академије уметности у Новом Саду и оснивач Музичког центра Војводине, те ће у јесен 1980. позвати Погорелића у госте, будући да је у вароши новосадској било на располагању неколико „Стенвеја“ – на Академији, у СНП-у, а два је имао и Студио М.

Погорелић је позив прихватио и, како се присећа Хаyи Зоран Лазин, у то време продуцент у Музичком центру Војводине, биће са Алисом Кежерадзе три недеље у Новом Саду, током којих ће интензивно вежбати, највише на Академији. Финале тог „гостовања“ планирано је за 17. децембар, али капацитет у то време једине одговарајуће концертне сале у граду, Студија М – будући да нова зграда СНП-а још није била довршена – ни изблиза неће бити довољан да задовољи огромно интересовање које је владало за наступ „моралног победника из Варшаве“. Стога ће се Иво Погорелић вратити под кров Радио Новог Сада и 20. децембра. Први од ова два концерта снимила је, иначе, и Телевизија Нови Сад и тај се материјал, сада дигитализован, чува с дужном пажњом.

У међувремену, заинтересованост за наступ „генијалног пијанисте“, како га је назвала Марта Аргерич, исказао је и Сава центар. Њихова идеја је била да се за ту прилику позајме концертни „Стенвеј“ са Коларца, али је дошло до неких шумова на везама, па ће, присећа се Лазин, поново на сцену ступити Рудолф Бручи. Он ће изаћи у сусрет београдским колегама и један новосадски „Стенвеј“ ће, и то без накнаде, отићи пут Сава центра. А Погорелић ће на тамошња два концерта, како је записала Невенки Опачић, „узбудити родни град, доживети овације и онолико се сликати на малим екранима“. Средином осамдесетих, тачније 1984, поново ће се Погорелић вратити у Нови Сад, с тим да ће му тог пута домаћин бити велика сцена Српског народног позоришта. Нажалост, од тада па све до вечерас путеви великог пијанисте и Српске Атине неће се укрстити.              

Како год, у сјајном тексту, написаном управо за „Дневник“ након серије Погорелићевих концерата из 1980, музиколог Душан Михалек указаће на изузетно важан детаљ, који ће некако отићи у други план како је расла маестрова каријера, а заправо је изузетно важан. Михалек је, наиме, подсетио на чињеницу да је Шопен, иако један од највећих пијаниста свог времена, имао страховиту трему од наступа пред публиком, па је често свирао иза спуштене завесе. Било је, међутим, ситуација када ни та завеса није била довољна, те би уместо Шопена свирао - Франц Лист.

Тек, кажу стари записи, Лист је свирао Шопена боље од самог Шопена. И ту сад долази поента овог историјског подсећања: Иво Погорелић је највише научио од Алисе Кежерадзе, своје професорке клавира која ће му касније постати и супруга. Алиса Кежерадзе је, пак, била најбоља ученица Александра Зилотија, а Зилоти је опет био један од најбољих ученика управо Листа. „И та директна Листовска линија“, истиче Михалек, „осећа се у Погорелићевом приступу Шопену“.

„Шопен је очишћен од свих сентименталности и баналности, тако да остаје огољена суштина његове музике: генијална конструкција, прецизност и дорађеност, романтичарски занос и – револуционарност. Онима који очекују сентименталног и бледуњавог туберана из париских салона, то се неће много свидети. Но, Шопен је пре онакав каквим га Иво приказује – и за таквог Шопена се вреди борити“, закључује Михалек у тексту објављеном у нашем листу 25. децембра 1980. Тако овдашњој публици сад само остаје да вечерас ужива у још једном сусрету Иве Погорелића и Фредерика Шопена. И да се нада да до следећег доласка маестра у Нови Сад неће поново проћи – деценије.

Мирослав Стајић

 

Barrique
11.10.2021 • 18:20
Pre 40 godina, imali smo 5 novih Stenvej klavira a sada nemamo nijedan upotrebljiv. Bolji smo bili od Beograda i Zagreba. Dakle, najbolji u Jugoslaviji. Svi ovi navedeni instrumenti su još uvek tu ali posle 25 godina, to su oldtajmeri. I onda smo odlučili da nešto sa njima nije u redu pa smo kupovali Kawai. I sada imamo više Kawai klavira nego Tokijo.
EUR/RSD 117.5780
Најновије вести