Рад на припреми „Крос опере“ започет пре три године објединио је креативне снаге младих стваралаца из трију оперских кућа: Театра комунале: „Павароти-Френи” из Модене, Државног позоришта из Линца и Српског народног позоришта из Новог Сада, у покушају да својим уметношћу превазиђу и просторну раздвојеност, као и конвенционалне жанровске и тематске оквире опере и дају сопствени одговор на отворена болна питања данашњице. Пројекат насловљен као „Крос опера – другост, страх и откриће“ усредсређен је тако на једну од доминантних тема савременог света - миграције, у настојању да се и на овај начин представи сва трагичност судбина ових невољних изгнаника, завитланих у туђину, у којој се они сусрећу са смртним опасностима, непријатељством и неразумевањем. Ово несвакидашње дело у чијем настајању су били укључени троје композитора, као и изабрани млади оперски солисти и музичари из три оперске куће, обухватило је заправо три оперске једночинке особених и разнородних изражајних карактеристика, које су ипак биле тематски уклопљене у целину коју је сугерисао сам наслов. После премијерног извођења у децембру у Модени, сада су и љубитељи музике у Новом Саду имали прилике да се упознају са овим изузетно занимљивим савременим оперским делом.
На почетку вечери изведена је опера „Сан“ истакнуте новосадске композиторке Јасмине Митрушић, (такође и ауторке либрета), уобличена као сценски сведени приказ сусрета две групе избеглица, две жене из Сирије и тројице Авганистанаца, изгубљених, изнемоглих и обузетих страхом за сопствени живот и за ближње које можда никад више неће пронаћи. Музика тамних призвука, бурних токова и моћне изражајности је сугестивно наглашавала туробни амбијент избегличког центра, а арије, дуети и заједнички певачки наступи главних личности граде сложену мрежу међусобних односа ових људи лишених перспективе и наде. Када они уморни оду на починак, наступа својеврсни преокрет – пред уснулим невољницима у сновиђењима се откривају слутње спасења и неког бољег, лепшег света, лишеног патњи, страха и несреће. Музичка потка дела тад добија светлије, прозрачне обрисе, доносећи упечатљиво тонско озарење овог снажног и упечатљивог уметничког апела за прихватање и спас страдалника који су се задесили у избеглиштву.
Потом се на програму нашла једночинка „Лет за Египат“ младог аустријског композитора Валентина Рокебира, по либрету Хермана Штајдера, која слично претходном делу, евоцира ситуацију каква је на жалост врло често присутна у такозваним „кризним подручјима“ света – догађа се трагични бомбашки напад у некој египатској болници, где су се тада затекли отац, мајка и новорођенче, Палестинци, који иначе са тероризмом немају никакве везе. Кроз музику оштрих, драматичних акцената теку овде најпре призори неповерљивог и грубог саслушавања ових Палестинаца, а потом и сцене насилног сукобљавања људи из болнице са палестинским избеглицама, чије судбине и животна прича притом подсећају на библијску повест о рођењу и скривању малог Исуса Христа, да би се све окончало изненадним крешендом и страхотним треском.
Трећа оперска једночинка композитора Луиђија Ћинкве и либретисте Сандра Лапелета са насловом „А ви, шта ви знате о будућности“ развијена у 14 сцена доноси својеврсно уоквирење вечери, оперским изразом али у маниру пунокрвног политичког театра приказујући шири оквир друштвених и ратних збивања данашњег невеселог времена, очито испалог из зглоба, која проузрокују страдања и патње милиона људи широм света. У оштро интонираном либретистичком тексту тумачи главних улога овде најпре набрајају „заслуге“ колонијалних империја, које су вековима убијале и сатирале милионе својих поданика, осврћући се затим на страхоте фашизма и нацизма, да би у позивима на једнакост свих људи, посебно нагласили и неопходност успостављања пуне равноправности мушкараца и жена. Динамичну и разиграну сценску радњу пратила су пођеднако слојевити и живописно развијени музички токови, на тренутке иронично распевани и мелодиозни, понекад елегични али чешће реско ритмички срезани, а музичка и сценска поставка тога дела ефектно је закључила ово узбудљиво и успело оперско вече.
Најзаслужнији за успех „Крос опере“ били су певачи: сопран Евгенија Јеремић, мецосопран Идил Карабулут, алт Адила Ђенић, тенор Флоријан Вугт, баритон Еуђенио Мариа Деђоакоми и бас Страхиња Ђокић, који су на сјајан начин одговорили немалим и разноврсним захтевима својих улога. Представу је режирао Грегор Хорес, а извођењем опере сугестивно је руководио диригент Ђорђе Павловић.
Б.Хложан
