Аутор те чувене музике, која је чак постала стандард који сад већ свирају и симфонијски оркестри – један од најсвестранијих српских yезера, саксофониста, бенд лидер, диригент, продуцент, аранжер и композитор Миливоје Мића Марковић, преминуо је јуче у 79. години.
А пре једне деценије, па још мало више, у интервјуу „Дневнику” присетио се времена када се, као дипломац, вратио са yез академије у Грацу и одмах нашао место у филмској екипи редитеља Александра Ђорђевића која је у Кошутњаку ковала планове о освајању Холивуда:
– Почео сам да пишем музику за ТВ где сам се запослио као уредник. Након „Чепа који не пропушта воду” Аца ми је рекао да му треба тема за нову серију коју управо снима. Прочитао сам сценарио и отишао на два-три снимања на екстерне локације да видим о чему се ради. Почео сам да пишем, али сам се мучио све док ми једне ноћи за клавиром није дошло, најпре у левој руци она главна фраза, а затим и остало. После је било лако, написао сам аранжман за оркестар од пет или шест дувача и ритам секцију. Али имам ја још један евергрин: главна тема из филма „Љубавни живот Будимира Трајковића” већ годинама је химна фестивала мимозе у Херцег Новом – испричао је Мића Марковић ономад за наш лист.
Као музичар, Мића Марковић је пропутовао читав свет, све до Хаване, а после тога је свирао и са славним кубанским музичарем Мачитом.
– Када смо на Норт си фестивалу у Хагу одсвирали наша два сета од по сат времена, дође ми један од главних организатора, отац сада славне саксофонисткиње Кенди Далфер, и пита да ли би ускочио код Мачита, јер му се разболео саксофониста. Нисам никада пре свирао салсу, другачије је фразирање и ритмичка подела нота од оне на коју смо навикли. Изађем на свирку, а Мачито ми да један соло, изведе ме напред и ја отпрашим. После читам у новинама полемику, нешто као - тврди се да нема yеза без црнаца, а шта ћемо са Марковићем који долази из Југославије. И за време наступа са Секстетом (у питању је, иначе, Секстет Марковић - Гут, који је водио са трубачем Стјепком Гутом и познаваоци тврде да је то најбољи домаћи yез састав свих времена, пр. аут.) људи су устајали и гледали нешто лево-десно, питам после једног шта гледа, каже, толико сте добри да сам мислио да свирате на плеј-бек...
Осим са Мачитом, сарађивао је Мића Марковић са много yез великанима који су, захваљујући њему, често гостовали у нашој земљи...
– Две ствари су ту значајне: прво - кад свираш са њима то је увек нешто ново, а затим и кад чујеш њихове приче, шта су прошли и где су све били, такође научиш много тога – исприповедао нам је ономад Мића Марковић. – Волим да их доведем код мене у кућу, онда се опустимо и причамо. И, обавезан је ручак, моја жена направи пребранац. Рецимо, био ми је трубач Кларк Тери (1920-2015), последњи од великана, и толико му се допало да смо му спаковали мало у ону пластичну кутију од сладоледа. После свирке у Сава центру приређен је коктел у његову част, служене су разне ђаконије, али је он извадио свој пасуљ и ништа га друго није занимало...
Годинама је био на челу Продукције грамофонских плоча Радио- телевизије Београд, а од 1976. је био и члан Програмског савета Београдског yез фестивала. По обнављању манифестације после петнаестогодишње паузе поново је постао члан тог тела, а 2014. године и његов уметнички директор, што је остао до краја живота. На отварању јубиларног, 25. издања фестивала 2009, окупио је поменути легендарни Секстет Марковић–Гут, за, како се испоставило, њихов последњи наступ. На отварању прошлогодишње манифестације уручена му је и специјална плакета којом је именован за доживотног члана Одбора и почасног становника „Џез планете„. Неколико недеља пред смрт финализовао је програма 33. Београдског yез фестивала. Миливоје Мића Марковић биће сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.
М. Стајић
