Жири с новим председником Дражаном Косорићем и ранијим члановима, Народним уметником Русије Јуријем Розумом и композитором Зораном Комадином наставио је континуитет, остварујући тако прави увид у развој и критеријуме оцењивања такмичења веома битног, у ствари, иницијалног фестивалског сегмента.
У четвородневном концертом програму нарочито место су имали велики уметници гудала, чија је плејада започела већ на вечери свечаног отварања Бољшоја, наступом Немање Радуловића и ансамбла „Дабл сенс“. Разумљиво је да су већину фестивалског репертоара уопште, чинила значајна дела руских стваралаца. Тако је, после свите Шехерезада Николаја Римског Корсакова (у преради Александра Седлара за соло виолину, клавир и гудаче) која је била на програму нашег омиљеног виолинисте и његовог француско-југословенског састава, и наступ Великог гудачког оркестра Школе за музичке таленте у Ћуприји био посвећен композицијама Петра Иљича Чајковског, поводом обележавања 165-годишњице ауторове смрти, а у част прославе 45. рођендана ове јединствене образовне институције. Од почетка пленећи увежбаношћу и уједначеношћу звука, млади ансамбл је приказао невероватну зрелост и високи професионализам интерпретације, много виши но што се може очекивати од једног ђачког састава, колико год његови даровити чланови поседовали значајне инивидуалне способности. Прво су изведене Варијације на рококо тему, оп. 33 за виолончело и оркестар (у аранжману Александра Седлара за гудачки ансамбл) у којима је солистичка деоница припала Драгану Ђорђевићу, уметничком директору школе. Квалитете топлог мелодиозног испевавања у једном даху, тонски савршеног, и у правом смислу „људског“ инструмента, Ђорђевић је, преузевши потом вођство, на месту првог виолончелисте оркестра, преносио и у звучно окружење Серенаде у Це – дуру истог аутора, коју су његове млађе колеге доносили с осмехом, сигурно и самопоуздано, компактно и извагано у свим групама, природно развијаним градацијама, али и одмереним динамичким гибањима и заносном романтичарском „драматизму“, као сасвим одрасли уметници, упечатљивије од многих наших „старијих“ камерних оркестара.
Доживљај сасвим особене врсте, можда и најостваренији и најлепши врх фестивала, нарочито за оне посетиоце склоније камерном музицирању, приредили су чланови, за овај догађај формираног гудачког секстета, од којих су широј јавности најпознатији, виолинисти Јулијан Рахлин и Роман Симовић, затим виолисткиње Милена Симовић и Сара Мекелрејви и виолончелисти Борис Андријанов и Драган Ђорђевић. Ови уметници врхунске класе, прекрасне појединачне и уједињене сонорности, савршених међусобних и унакрсних дијалога и преплитања, префињене динамичке палете, импулсивних иступа и узбудљивих акцелерација, очаравали су представљањем, у првом заједничком пројекту, последњег камерног дела Петра Иљича Чајковског, чувене Успомене на Фиренцу у де-молу. Поглавље за себе чинило је извођење необузданог, прегнантно ритмизованог финалног става заокруженог огромним, деликатним, али и „праскавим“ бриом свих инструмената понаособ, потом „здушно“ сагласних у фантастично фугираној градацији, која је у пуном смислу дигла публику на ноге.
Ипак, највише очекиван на Мећавнику, био је долазак славног руског пијанисте Дениса Мацујева који је наступио са Симфонијским оркестром „Бољшој“ и диригентом Иваном Јосипом Скендером, изводећи два популарна дела светског концертантног репертоара, о чему смо већ писали у овој рубрици. Посебно је било његово упечатљиво тумачење Другог клавирског концерта у це-молу Сергеја Рахмањинова. И у овом приказу наглашавамо вредност рада фестивалског оркестра и први пут код нас ангажованог младог хрватског диригента и њихов велики удео у квалитету манифестације приказан на два опсежна програма. На оба су поред концертантних композиција (Рахмањинова, Гершвина и Брамса) изводили и симфонијска дела руских аутора. На првом, већ поменуте Музичке илустрације Григорија Свиридова на приповетку „Мећава“ Александра Пушкина, и као врхунац свог доприноса 6. Фестивалу „Бољшој“ и његов упечатљив завршетак (после Виолинског концерта у Де-дуру Јоханеса Брамса, с Романом Симовићем као солистом), веома лепо припремљену интерпретацију Шесте симфоније у ха-молу Петра Чајковског, чији је финални став изазвао неочекивано дуги тајац у дворани, а потом и бурно одобравање, знак да је публика схватила њену суштинску поруку.
Марија Ана Адамов
