О фотографском делу Николе Вуча до пре две и по деценије није се много знало. На изложби “Надреализам и социјална уметност 1929-1950” одржаној 1969. у Музеју савремене уметности у Београду била је изложена само једна фотографија овог аутора.
Када је историчарка уметности Миланка Тодић, радећи своју докторску дисертацију посвећену историји српске фотографије пронашла четрдесетак оригиналних негатива, Никола Вучо их је 1988. љубазно поклонио фотографској збирци Музеја примењене уметности у Београду. Убрзо је уследило интересовање европских институција културе, па су Вучови радови тих година укључени у неколико великих поставки посвећених фотографији надреализма (Беч, Арл).
Никола Вучо је рођен у Београду, у угледној трговачкој породици. Почетком 1914. породица најпре стиже у Солун, а потом бродом одлази у Марсеј. Никола наставља школовање у Кану и Ници, а током боравка у Паризу упознаје Марка Ристића. По завршетку рата породица се враћа у Београд, где Вучо завршава гимназију. Године 1921. одлази у Париз на студије. Уписује правни факултет, али његова интересовања су много шира, па упоредо студира филозофију, социологију и историју.
У то време остварује познанство са париском надреалистичком групом, и добро је упућен у активности језгра покрета окупљеног око Андре Бретона. По завршетку студија остаје неко време у Паризу, где озбиљније почиње да се бави фотографијом. По повратку у Београд отвара адвокатску канцеларију, и сарађује са Марком Ристићем на издавању алманаха “Немогуће”.
О занатима и еснафима у Србији 19. века
Фотографско дело Николе Вуча до сада је било тек фрагментарно познато, а његови радови били су предмет интересовања истраживача наше економске прошлости. У својим истраживањима, Вучо се посебно задржао на проучавањима 1930-их година, када су се ођеци велике економске кризе у свету одразили и у пољопривреди Југославије али и ширем блоку подунавских земаља. У вези са овом проблематиком настала је и тема његове докторске дисертације, одбрањене на Сорбони и објављене у Паризу 1932. Вучо је спремно прихватао обавезе у истраживачком раду, боравећи често у домаћим архивима, посебно у Београду и Дубровнику. Његово свестрано интересовање за економско-историјске теме омогућило му је да поред универзитетске наставе, активно сарађује у програмима Историјског института САНУ. Међу најпознатија и свакако највише коришћена Вучова дела убрајају се две књиге о занатима и еснафима у Србији 19. века.
Фотографско дело Николе Вуча настало је у Паризу и Београду између 1926. и 1930, и ослањало се на принципе надреалистичког покрета. Присуство фотографије у токовима уметничких покрета 20. века заслужује посебну пажњу, мада је она у почетку употребљавана као визуелни запис других уметничких структура (текст, ликовна дела, акције). Другачије значење фотографија поприма унутар авангардних покрета, када крајем двадесетих у надреалистичким публикацијама добија статус аутономног уметничког дела.
Активности београдских надреалиста у систему фотографског језика биле су само делимично познате. О фотографском раду Николе Вуча и Вана Живадиновића Бора као и фото-колажима Душана Матића, говорило се
само на основу материјала објављеног у алманаху “Немогуће”. Никола Вучо, за разлику од свог брата Александра, није формално припадао језгру надреалиста али је у најзначајнијој публикацији београдске групе његово фотографско дело имало запажено место.
Како је већ у раној младости упознао фотографију, сасвим је очекивано било његово настојање да у своје слике средином 1920-их унесе “надреалистички поглед на свет”. Статус фотографије је у српској културној средини посебно занимљив, нарочито после открића оригиналних негатива Николе Вуча. До тада је изгледало да је поред малобројних асамблажа, цртежа и колажа који су чинили једини познати инвентар визуелне надреалистичке уметности, овај покрет деловао као фрагментарна појава.
Посебно што је надреализам београдске групе пре свега истраживан као део историје књижевности, јер се међу тринаесторицом потписника надреалистичког манифеста налази име само једног сликара (Радојица Живановић Ноје). Због тога фотографско дело Николе Вуча заслужује посебну пажњу, јер проширује постојећа сазнања о визуелним остварењима надреалистичког покрета не само у Београду и Србији, него и у широко прихваћеном току покрета авангарде.
Синиша Ковачевић
