Највиша мера господствености

Најстарија српска културна институција Матица српска има више потпорних стубова, о којима сведочи њена славна историја. Један од тих стубова био је Бошко Петровић (1915-2001),

кога су се његови настављачи и сарадници у МС сећали пре две вечери, а поводом стогодишњице рођења. Уз платно Петра Омчикуса, на коме је овековечен Петровићев портрет, говорили су председник МС Драган Станић (“Мудрост и ненаметљивост Бошка Петровића”), Славко Гордић (“За поновно читање Бошка Петровића”), Миро Вуксановић (“Јединац Бошко Петовић”), Јован Делић (“О роману ’Певач’ и његовој терапеутској снази”) и Марко Недић (“Први роман Бошка Петровића”).

Књижевник, преводилац, уредник у издавачкој делатности и у  Матичином “Летопису”, секретар и председник Матице, академик, Бошко Петровић је био човек кога је красила највиша мера господства. Та његова умна отвореност и мисаона господственостне могу се наћи често међу актерима српске културне историје, чуло се у МС. Такође су га красиле ненаметљива мудрост и благотворна смиреност, а остало је забележено да су од четири најближа његова сарадника - тројица изабрани за председнике Матице српске.

Бошко Петровић је писао есеје, приповетке, романе, поезију (прва његова књига “Земља и море”), ликовну критику. Његов роман - диптих  “Певач” је имресивна мега-форма , рекао је Славко Гордић, најбољи зналац Петровићеве прозе. Такође и  највећи пропуст НИН-овог жирија што га није одабрао за најугледније домаће књижевно признање. “Певач” је и национална епопеја (у којој је главни лик Тешан Подруговић, народни певач-гуслар), и роман-есеј и поетски роман. Имао је аутор такође око за пејзаж, што се види у његовој прози (и Бесарабија и Бачка и Беч и Босна) - истакли су беседници.

На жалост, целокупно богато и вишеслојно Петровићево књижевно стваралаштво, често су били, а и данас су скрајнути, на рубу књижевне пажње. Гордић је истакао вредности Петровићевог језика, који је волео да користи експресивне, полузаборављене речи (безљуђе, сложевина, туђевина).

Бошко Петровић је умео да каже како постоје две врсте чланова Матице српске: у прву спадају они без којих Матица не може, а у другој су они који не могу без Матице. Он сам припадао је и једнима и другима.

Р. Лотина

Између примарног и нијансе

Подсећајући на студију Славка Гордића о Петровићевом стваралаштву под насловом “Примарно и нијанса”, Миро Вуксановић је, између осталог, рекао:

- Некад сам двојицу, у шали, тако назвао док су заједно стизали на скуп писаца, када се ослушкивало шта ће рећи писци. Дошло је природно, јер нико није као Гордић књигама Бошка Петровића, у дугом временском распону, свесрдно дао толико знања и оданости. То је почињало из времена када су докторске тезе о живим писцима биле ретке, а када је, чинећи упамћен преседан, Петровић слушао Гордићеву одбрану. Одатле, из тог оплођеног чина, објављена је студија “Примарно и нијанса”.

 

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести