А како и не би, када у њој игра Алиса Олејник, чаробна, неухватљива, вешта, и духовита, изгледом девојчица. Једина је глумица у овој ванредној представи, инспирисаној Андерсеновом бајком „Снежна краљица“, с многим захтевним задацима и улогама, које Алиса Олејник остварује захваљујући и подршци својих колега, непроцењиво вредних помагача Евгенија Филимонова и Кирила Смирнова, који иза сцене „оживљавају“ собу.
Ова представа се одиграва у Гердиној соби, једином простору који уз помоћ чудесних идеја нуди толико различитих сцена и ситуација, шетајући се кроз време и године главне јунакиње, све уз помоћ глумице неисцрпне енергије и креативности, која ствара готово етеричне призоре.
У Новом Саду сте играли чак две представе заредом, по вашој жељи, а сами сте на сцени. Да ли је било тешко играти их једну за другом?
– Да, није лако играти две представе, поготово по оваквој врућини, с обзиром да сам ја из Сибира, и живим у Санкт Петербургу. Али, знали смо да су људи заинтересовани, и да је мало да се одигра само једна представа. Просто смо ишли на то да још људи може да је погледа.
Да ли би се сложили да је Гердина соба, соба успомена? Шта уопште мислите о успоменама? Да ли су оне за нас оптерећење, и треба их потиснути, заборавити? Шта нам дају у животу?
– У представи постоји неколико реалности. Прва су успомене, а друга су оно што се дешава овде и сада. Герда проживљава своју садашњост, своју младост, детињство, старост, и сваки час се прешалтава из једног у друго време. Слажем се, с једне стране су успомене које се роје у твојој глави, и не дају ти да учиниш корак напред. Да, може се и тако посматрати.
Изненађујући је избор музике, од класичне, до модерне и етно напева. Она је дивна, а истовремено инкорпорирана у саму представу, да чак даје нову димензију свакој сцени. Како је изабрана?
– Наше стваралаштво је генерално колективно. Заједно радимо и заједно стварамо, и наш мајстор тона, светла, и наш режисер, и ми као глумци. Ми смо сви један колектив и стварамо овде, и сада. Наравно, свако доноси своју идеју, а главни мајстор звука Јуриј Лејкин је све те идеје слио у једну.
То колективно се и види, јер је представа изузетна у свим сегментима. Очигледан је студиозан рад на свему, од реквизита и призора, који имају ванредну естетску димензију. Колико је времена потребно да се дође до тих решења, лутака, и коначног избора и изгледа реквизита?
– Испробавали смо три, четири различите сценографије, и различита решења, материјале, почев од тог стола који је на сцени, и до овога сада који сте видели на сцени. После пола године је наша редитељка Јана Тумина замислила да то буде соба, нацртала је, и онда смо сви почели да је правимо од дрвета. Лутке које видите у представи су ручни рад наше уметнице Кире Камалидинове, али учествовали смо и даље сви у том процесу. Доносили смо гранчице које користимо у представи, ишли у шуму, ископавали и доносили их. Ишли смо на бувљу пијацу, и тамо смо, на пример, нашли наочари које се користе у представи. Оне су прави раритет.
Како сада направити нову добру, након овакве представе, а да не личи на њу?
– То је веома просто. Битно је не желети да се понављаш. Мени су неколико пута већ нудили да нешто слично направим, али ја то не желим, јер ја морам да урадим нешто што не знам, око чега ћу се трудити, јер се на тај начин усавршавам.
Имате неку посебну тему на уму којом би се бавили у новој представи?
– Да, сад правим сама једну представу о Белки и Стрелки, псима који су летели у космос. Иначе, бавила сам се и темом циркуса са животињама, који је у Русији веома заступљен, а ја сматрам да је то јако лоше, и желела бих да животиње престану да буду злоупотребљаване и да се на њима врше разни експерименти. Цео живот се трудим да будем пажљива и да се пажљиво односим према свему око себе, иако се код нас у Русији доста сурово односе према животињама. Не бих волела да у представи буде директно речено да је то лоше, ја сам против тога, него просто покушавам да нађем метафору, кроз коју бих најбоље могла то да изразим.
Н. Пејчић
