Од 1968. до 1973. Изногуд (на енглеском „он није добар“) је први негативац у француско-белгијској стрип школи који је постао јунак стрипа. Изногуд је објављиван у престижном магазину „Пилот“ заједно са легендарним Госинијевим јунацима Астериксом и Таличним Томом. Од 1974. до 1977, у „Журнал ди Диманшу“, Изногуд коментарише вести; ови стрип су сакупљени у два албума под насловом „Гнусни Изногуд коментарише вести“. Изненадна смрт генијалног сценаристе Ренеа Госинија (1926-1977), креатора „Умпах Паха“, „Таличног Тома“, „Астерикса“ и „Изногуда“, не прекида серијал: 1978. је објављен последњи заједнички албум „Желим да постанем калиф уместо калифа“, а Жан Табари (1930) надаље црта и пише приче о Изногуду - свеукупно 14 албума - увек потписујући као аутора и свог пријатеља Госинија. „Изногуд“ излази и после Табаријеве смрти 2011. (раде га Табаријев син Никола и неколико сценариста). Љубитељи стрипа из социјалистичке Југославије пратили су „Изногуда“ у неколико публикација, од „Политикиног забавника“ из раних 1970-тих преко „Стрипотеке“, „Екс алманаха“ и других. Пошто је цртан првенствено за часописе епизоде „Изногуда“ су кратке, од 8 до 20 страна; касније је више њих сабирано у албуме. Намера „Даркњоод“-а и „Чаробне књиге“ је да објављују албуме по редоследу оригиналног појављивања и ово је четврти албум у том низу.
Свака епизода стрипа је целина за себе и почиње препознатљиво: у богатом Багдаду столује дебељушкасти добричина (наивчина), калиф Харум ал Прашид (у оригиналу Харун ал Пусах); његова „десна рука“ је велики везир Изногуд који има жарку жељу да „постане калиф уместо калифа“ и тражи све могуће и немогуће начине да то оствари. Његова амбиција, злоба и бескрупулозност немају граница; вечно гладан моћи он не бира средства да постигне свој циљ у чему му, не увек са много ентузијазма јер често извлачи дебљи крај, помаже простодушни слуга Дил ел Тант. Везирова злоба утиче и на његов изглед - од ситног, сувог тела до дугог, шиљатог носа и исто такве браде - и хистерично-колерично понашање. Његов несвесни противник је, пак, сав округао и мек, на први поглед доброћудан до инфантилности; и Дил ел Тант је трбушаст јер и у њему има неке доброте.
Четврти том Изногудових неваљалстава („Озлоглашени Изногуд“ Госинија и Табарија; издавачи „Чаробна књига“ и „Даркњоод“, 2016) доноси пет покушаја да се елиминише калиф. Карактеристика ових епизода је да су сасвим у складу са фантастичним причама из „1001 ноћи“ (мада Изногуд опомиње једног од саговорника да се нада да му прича неће тако дуго трајати). Дакле, средства односно начини да везир постане калиф, овог пута су: употреба злог врача растварача из мочваре који би могао да раствори калифа уколико овај попије воду; чаробњак Ал Обн Евидех зна тајну формулу која ће некога учинити невидљивим и продаће је Изногуду после жестоког ценкања; и поклањање „злосрећног дијаманта“ пренеће на примаоца поклона сваковрсне невоље; Изногудов гост врач Вуду Ногуду вољан је да елиминише свакога чија се длака нађе на магичној фигурици. Коначно тајанствени „плакаџија“ је створио (и на зид залепио) плакат у чију слику свако (на пример калиф) може лако упасти, али је из ње тешко испасти јер је она налик Мебијусовој траци. Сваки од чудесних „алата“ нуди везиру шансу да оствари свој сан али, наравно, пут до остварења циља је дуг, неизвестан и болан...
Табари и надаље мајсторски црта ентеријере и екстеријере, покрете, изразе лица, мимику која потцртава реплике. Понеки цртеж је на први поглед „густ“, али ће пажљиви/стрпљиви гледалац у њему открити мноштво сјајних детаља.
Илија Бакић
