Могући аутори су тражени међу Италијанима (посебно сликарима из круга Пјетра де Кортоне, што су биле и сасвим оправдане атрибуције. Тек 2002. године једна случајна посета Збирци стране уметности разрешила је овај проблем. Тада је слику први пут видео Пјер Розенберг, угледни историчар уметности и вишегодишњи директор музеја Лувр, и препознао је као сигуран рад Себастијана Бурдона, једног од најважнијих представника француске ликовне уметности XVII века”, наводи се у студији Љиљане Лазић „Жртвовање Ифигеније”, објављеној у 30. броју Грађе за проучавање споменика културе Војводине.
Историчарка уметности Љиљана Лазић подсећа на чињеницу да је стална поставка Збирке, која се налазу у Дунавској улици, отворена за јавност пре равно пола века као легат новосадског колекционара др Бранка Илића, који је 1966. одлучио да своју уметничку колекцију поклони Новом Саду и Војводини. У попису, који је тада начињен, између осталог је Жртвовање Ифигеније наведено као дело непознатог аутора, уз напомену да је нађено без рама, да је платно било раније рестаурирано, те да на лицу слике постоје трагови неколико удараца. У склопу потоње конзервације и рестаурације дела из Илићеве колекције, на Жртвовању Ифигеније је освежен лак, а платно је добило и одговарајући украсни рам.
Истражујући како је др Илић дошао до овог изузетно вредног уља, Љиљана Лазић указује на белешке према којима је он слику купио од удовице предратног дипломате Јеврема Симића, који је десет година, од 1926. до смрти 1936. као посланик Краљевине Југославије провео у Ватикану. Иако о томе не постоје писани трагови, са великом сигурношћу се може тврдити да је он Жртвовање Ифигеније купио управо током службовања у срцу Рима. Како наводи ауторка студије, као припадница београдске предратне буржоазије, удовица Јеврема Симића се након Другог светског рата нашла у ситуацији због које је била приморана да продаје породичну оставштину. Тако је почетком педесетих др Илићу продала, уз Жртвовање Ифигеније, за коју је колекционар веровао да представља рад Ђанбатисте Питонија, и Пејзаж са стигматизацијом Светог Фрање Питера Мулијера.
Грађа за проучавање споменика културе Војводине у свом јубиларном 30. броју, који је недавно изашао из штампе, доноси укупно 17 темата из археологије, историје архитектуре, конзервације и рестаурације дела ликовне и примењене уметности, историје уметности, историје... Између осталог, ту је текст о испитивању зидног сликарства цркве манастира Крушедол, чији је аутор Оливера Брдарић, затим студија о рестаурацији дела бечких барокних мајстора из римокатоличке цркве Светог Тројства у Чуки, коју је написала Жужана Корхец Пал, а часопис закључује анализа заштите српског црквено-уметничког наслеђа у Мађарској и Румунији кроз рад овдашњих институција заштите, коју су потписали Даниела Королија Црквењаков, Тијана Палковљевић Бугарски и Зоран Вапа. Грађу, иначе, издаје Покрајински завод за заштиту споменика културе.
Након Розенбергове оцене, у наредним је годинама установљено да за Жртвовање Ифигеније постоји и Бурдонов сигнирани припремни цртеж, који се налази у Музеју Фабре у Монпељеу, чиме је атрибуција овог платна постала неупитна. Себастијан Бурдон (1616-1671) био је у XVII и XVIII веку међу најцењенијим европским уметницима, чија су дела преношена на графичке листове и масовно умножавана. Касније ће, међутим, како наводи Љиљана Лазић, постати жртва уских схватања историје уметности XIX века, која ће га оцењивати „жанр сликарем” чија дела нису од великог значаја. И тек ће, заправо, новија истраживања, посебно ретроспективна изложба Бурдонових дела, приређена 2000. у Музеју Фабре у Монпељеу, допринети да се његов опус проучи, систематизује и на прави начин валоризује.
Закључујући студију, Љиљана Лазић напомиње да ће будућа истраживања када је у питању слика Жртвовање Ифигеније бити усмерена на идентификацију поручиоца, као и утврђивање њеног кретања на уметничком тржишту од седме деценије XVII века, када је настала, до четврте деценије XX века, када је њен власник постао југословенски дипломата Јеврем Симић: „За историјско-уметничку науку ово дело представља један од најважнијих примера штафелајног сликараства из последње фазе каријере француског мајстора, чија се животна прича завршила 1671. године. Коначно, Жртвовање Ифигеније из Збирке стране уметности може да помогне у јаснијем дефинисању позиције Себастијана Бурдона у оквиру тумачења ликовне уметности XVII века”.
М. Стајић
