Већину одлука, додаје, мера које су донесене, за које ћемо тек видети да ли су биле претеране или оправдане, карактерисао је сусрет са нечим што је потпуно страно.
Вирус као радикални странац који је непожељан, а при томе и невидљив. Не може се истерати напоље. Таква ситуација буди агресију код оних који су одговорни и имају задатак да се са тим суоче. Већ у самом појму социјалне дистанце видим грешку. То је међународни термин и не кривим никога у Србији. Нама социјална дистанца уопште није потребна. Потребна нам је солидарност и емпатија. Реч је требало да буде о физичкој дистанци. Као филозофу којем је задатак да се бави појмовима, питам се ко је то смислио и зашто. Два метра размака између два човека нису социјална, него просторна или физичка дистанца. Уз то, долази и ниво употребе појмова попут рата, попут непријатеља... Радило се о погрешном начину обраћања феномену с којим имамо посла и стварању атмосфере која је узнемирујућа. Потребно је и време. Свако ко тврди да зна шта се догодило и да има поуздане одговоре, не показује здраву меру скептицизма и разборитости која је неопходан мисаони став у овом тренутку. Да том мером сви располажемо, теорије завере не би имале шта да траже, вели наш саговорник.
Драган Проле, универзизетски професор и шеф Одсека за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду, тренутно пише нову књигу - “Ничеови трубадури”. Ако је слутити по увиду у рукопис и репутацији коју његова претходна дела имају, биће то још једна филозофска књига вредна велике пажње. “Ничеови трубадури”, а не корона, били су и повод за интервју.
Прва асоцијација на “Ничеове трубадуре” би могла бити Ничеово дело „Рођење трагедије из духа музике“?
Почетно питање гласи да ли можемо данас у 21. веку, размишљајући о неким Ничеовим идејама, да створимо новог човека. Да покажемо, колико то може филозофска рефлексија да учини, како би могао да изгледа нови човек. Пре свега зато што бити човек - значи бирати између различитих животних прилика, различитих шанси – а данас је глобализовано. Сви личимо једни на друге. Човек је уопште постао нивелирано биће. Модерност почива на идеји индивидуе, неког ко је јединствен и нема никог другог таквог, а ми живимо у свету у којем је истоветност и сивило правило, а различитост и боја је реткост. Потреба је, барем ја тако мислим и осећам, да промишљамо новог човека.
Зашто трубадури?
Ниче има чувену књигу у којој истиче тај трубадурски мотив – „Гаја сциенца“ – „радосни наук“. Код нас је та књига преведена као „Весела наука“, вероватно зато што је тако гласио први руски превод из 1902. А није реч нити о весељу, нити о науци, него о радости и о науку, и ту је наш језик изванредан, зато што у корена појма наука проналази реч наук – поуку, за живот релевентну мудрост. То је основни мотив. Постоји знање с оне стране знања. Животна поука коју можемо да доведемо у везу – и то је кључно – са некадашњим ликовима и начинима постојања. Наравно, не ради се о томе да ми данас треба да обновимо тог трагичног човека, да глумимо Диониса, нити да будемо трубадури, да идемо код својих дама и да им певамо на начин на који су то они радили. Реч је о специфичним облицима живота између којих сам установио везу. Постоји системски и дубоки разлог ликова које Ниче евоцира. Ту Заратустру стављам по страни и фокусирам се на мотиве који имају везе са музиком – диониски и трубадурски. Певајући и играјући човек су код Ничеа бића више заједнице. Музиком и кроз песму ми доживљавамо трансгресију, превазилажење граница, искорак из уобичајеног стања духа и свести. Када погледамо своју стварност, видећемо да су се Ничове прогнозе, као и многих других филозофа, обистиниле у нечему што има снажне патлошке црте. Ту мислим на тренс партије, знамениту Денс арену, где се масовно користе наркотици и изазивају донекле слична стања онима о којима говори Ниче, али нипошто нису иста. Постоји транс са и без опојних средстава. Разлика је огромна. Име је исто. Мотив играјућег и певајућег човека живи у различитим нишама нашег друштва.
А шта је с Ничеовим појмом надчовека?
Идеје надчовека су доживеле катастрофалну рецепцију. Нацистички сан се делимично остваривао и захваљујући позивању на Ничеа, а то је потпуно апсурдно, јер надчовек није подразумевао подчовека. Код Ничеа нема вертикалне разлике између онога ко је виши и онога ко је нижи. То је необично важно. Политички важно. Не постоје остаци човечанства које би чинили подљуди. Све такве термине треба схватити озбиљно и одговорно. Слично је са Ничеовим „вечним враћањем истог“ које је често тумачено и схватано врло мистично. Онтолошки, као неки тотални конгломерат истих бића. По мени се ту ради о повратку истој егзистенцијалној ситуацији. Ниче од нас тражи – и то би било оно надљудски – да не живимо у рутинама и унапред, најчешће, од стране других задатим клишеима, него да се увек изнова суочавамо са својим животним ситуацијама. Са идејом да тек тако можемо да дамо неки продуктивни одговор. Упушташ се у ситуацију у којој немаш унапред припремљено решење и стратегију, него покушаваш да даш другачији одговор. То је поента те идеје.
У вашем новом рукопису, попут и у неколицини претходних, објављених књига, препознаје се нека врста романтичарског заноса, ако је „примедба“ на месту?
Јесте. Мислим да је романтизам, као уметничка формација, кључан за све оно што се догађало у уметности од 1800. до данашњих дана. У раном романтизму, у позиву на целовитијег човека, ја видим трансформативну функцију, мотиве који су још увек активни и можда тек чекају да буду остварени. Разви све своје таленте, прошири хоризонте, упусти се у страно, одважи се у непознато. Реално, на плану садашњице, познајем људе који теже таквом начину постојања, а не знају ништа о романтизму. Још боље је када нека идеја постане стварност, а не када о њој само причамо у оквирима академских институција. И Ниче је, додуше неосвешћени, романтичар. У култури, највећи резултати су остварени захваљујући романтичарским идејама. Кад читамо данас Ђуру Јакшића са његовим „Ја сам стена, ал' крвава“, имамо много тога да кажемо и о њему и о себи.
У уводу у „Ничеове трубадуре“ наводите важност нових идеја, што наводи на питање о важности нових идеологија, религија, односно у вашем случају примарно нове филозофије?!
Наше време је специфично по рециклажи, наш рад је заправо рад на ономе што је прошлост већ урадила. Мало има тога што можемо да назовемо заиста нашим идејама. Да ли наша савременост може једнога дана да представља узор за некога другога? Ако бисмо морали да изаберемо шта би то од наше продукције било узор за наредне генерације, дошли би у озбиљну невољу. Највећи део тога уопште није наш. То говори о засићеном свету, у културном смислу. О свету који има невероватну могућност продукције, али моменат на којем ради није његов, него је позајмљен без питања. Ми смо позници једне цивилизације и то се осећа у многим дискурсима криза. Верујем у комуникацију са прошлошћу која није рециклажа. Ту заступам појам савремености који савременика не види као некога ко је у потпуности ап ту дејт, ко у свему прати нове трендове. У оној мери у којој ће неко успети да буде савремен, зависи од тога да пронађе оне најтамније тачке света у којем живи. У успеху да евоцира елементе прошлости који комуницирају са његовим потребама и са оним што јесте савремени тренутак.
Мислим да то филозофија ради боље од других дисциплина – схватање да оно што је наша савременост зависи од сучељавања са нашим мрачним странама и да у том сучељавању ми комуницирамо са прошлошћу, као једној врсти мотива, једном начину постојања који нам може помоћи да уобличимо свој начин постојања. Рециклажа само преузима одређене мотиве, митове и репродукује их у стварности, без критичког момента и без сучељавања које сматрам пресудним. Савремени филозоф Бернхард Валденфелс, кога изузетно поштујем, то зове респонзивношћу, што подразумева идеју стваралачког одговора који се заснива на идеји да га немамо унапред, него га проналазимо у сучељавању. Не знамо шта, али знамо да ћемо одговорити. То шта ћемо одговорити би требало да буде изненађујуће и за нас који одговарамо. Тада је одговор продуктиван и за онога ко одговара, а не само за онога ко чује одговор.
„Ничеове трубадуре“ започињете моћно звучећим поглављем „Недостајемо сами себи“!?
То је један Ничеов усамљени фрагмент под којим мислим размак између онога што јесмо и што бисмо могли да будемо. Постоји у сваком од нас врста свести да је недопустиво да останемо ту где јесмо и да неки извор енергије нашег постојања треба да пронађемо у томе да себи не недостајемо, него да заиста будемо оно што јесмо. То је толико општа формулација, да кад би питали свакога од нас, искрен одговор би био потврдан – недостајемо сами себи. Доминантно осећање у нашем времену јесте ускраћеност. Свима нам нешто фали, чак и најуспешнији и најславнији се непрекидно жале да су закинути, да их је неко обмануо или преварио. Као да срећа нема боравишну дозволу у нашем свету.
Игор Бурић
