Уз ову најаву у уводнику, Милош Латиновић, уредник овог часописа у издању Стеријиног позорја, додаје да овај део употпуњује “одличан аналитички текст редитељке Јане Маричић”.
Дејану Мијачу такође је посвећен један блок овог броја “Сцене”, у којем је објављена белешка Даринке Николић, ауторке монографије о овом нашем истакнутом позоришном редитељу. Монографија “Дејан Мијач - новосадске и друге године” настала је из обимне грађе коју је, по речима Даринке Николић, требало “класификовати, приредити смислено...дакле благи хаос.”
- Из хаоса помаља се, сама по себи намеће, свакако и неправедно спрам фасцинантне Мијачеве укупне редитељске каријере, следећа констатација: две представе стоје мимо свих уз име Дејана Мијача: “Покондирена тиква” Јована Стерије Поповића и “Голубњача” Јована Радуловића. Обе у Српском народном позоришту. Првом је “отворио потпуно ново поглавље у реинтерпретацији наше драмске класике”, обавезао следбенике, винуо се међу звезде, међу најзначајнија имена југословенске режије, а донела му је и прегршт признања и прву - од потоњег рекордног низа - Стеријину награду! Друга...Па, за почетак, и без обзира на њене позоришне квалитете, била је тек колатерална штета у “играма престола” на југословенски начин, односно у крвавом расплету југословенске “бајке” - пише Даринка Николић у уводној белешци поменуте монографије, о којој у овом броју “Сцене” пишу и њен уредник Александар Милосављевић и театролог Петар Марјановић.
Неколико текстова у овом броју “Сцене” посвећено је режији комада за децу, а своје виђење у њима изнели су Ивана Димић, Татјана Мандић Ригонат, Сташа Копривица, Ива Милошевић и Владимир Лазић. Овај темат под називом “Бајка - водич кроз одрастање” приредила је Соња Ћирић. Поред низа осталих прилога у овом броју “Сцене”, објављена је и у целости драма “Моћни ренyери не плачу” младе ауторке Тијане Грумић.
Наредни, број 2 часописа “Сцена” за ову годину (април - јун), нуди интервјуе са селектором протеклог Стеријиног позорја Бошком Милином, глумцем Предрагом Ејдусом, и драматуршкињом Саром Беинат. Објављена је у целости и њена драма “Фотокопије”, такође и драме “Шегрт и грејно тело” Александра Поповића, коме је посвећено неколико текстова, и “Бацачи прстију” Иве Брдар.
- Различит од позоришног и драмског језика који фигурира у културним моделима тога доба, другачији и од језика претходних комедиографа, али и модела који користе друге књижевне врсте, Поповићев драмски језик, иако поникао у реалном миљеу, не подржава чак ни обичан, или како би то Манфред Фистер рекао, нормални говор. Пре би се рекло да је Поповићев одабир језичког материјала вршен по принципу спајања неколико типова говора, који припадају различитим временским раздобљима, почев од краја XIX века, па до тренутка појављивања првих његових дела - указује Дејан Петковић, пишући о постдрамским аспектима естетике Александра Поповића.
У одељку о фестивалима понуђен је осврт на Београдски фестивал игре, “Јоаким Вујић”, и Сусрете професионалних позоришта лутака Србије. Међу осталим прилозима, су и текст Марине Миловијевић Мађарев о драмском писању за децу, Соње Ћирић о оригиналном драмском тексту, Радивоја Динуловића о сценографији, Александре Пештерац о новој архитектури позоришта, и друго...
Н. П-ј.
