Заправо, газио сам по цестама, односно по стазама у прошлости и био гажен у блату без сјаја звезде на небу - како каже Ујевић. И осетио сам тог јутра да сам – како је написао у песми “Свакидашња јадиковка” – и слаб и немоћан, и без игде иког и немиран и очајан. Да, ја који сам држао куглу моћи, како каже једна моја песма са баш таквим насловом, “Кугла моћи”, пожелео сам да канале пуне олова и прљавог наслеђа затрпам, да се очистим од свих вируса из дубоких пећина (песма из књиге “Повратак у Логос”) и да се вратим избору – једином избору и првом извору – да будем слободан – само слободан кад већ не могу да будем чист.
Преживео сам, макар до сада све своје страсти док вапим за жарким илинштаком, баш оним Јована Радуловића који гори у грудима, у камену, врелом јулском камену и сасушеној драчи која је крајпуташки декор свих наших крајева, посебно у Македонији. Био сам стар док бејах млад и сада када више нисам млад желим да ми поезија, како написа Блаже Конески, пут у старост отвори, тај студени предео који ће ми, насупрот врелом илинштаку младости, помоћи да откријем душу ако је већ нисам обогаљио док сам се гордио и охолио као хомо политикус. И као што је македонска књижевност вековима тиховала током ропства и ипак успела да се очува, тако се и ја међу својим песничким сестрама и браћом напајам бројним притокама и призорима из свакодневнице које ми помажу да у себи разгоревам песму и очувам се.
Узор ми је у песничком смислу и Конески, који је дао велики допринос чину новог одређења македонског књижевног језика. Упијао је вез, и мит, историју и фреску, игру, и песму у песми. Једном речју, упијао је Македонију, њену меланхолију, печалну Македонију која се најбоље види издалека, а најбоље осети на свим њеним изворима.
И Константин Миладинов, који је туговао за југом, разликовао је два сунца и осветљавао је оним сунцем које не сија мрачно пут за све ствараоце и пре и после Косте Рацина. И на индиректан начин свако од нас савремених стваралаца, као и Конески и претече, извор за лирику налази и у личним доживљајима, често у затвореном, интимизираном свету, али и обраћању историји или миту што и сам чиним у мојој последњој збирци песама “Светло у светионику”. Исповедам себе у разговорима са најзначајнијим личностима из српске и заједничке прошлости – пишем о Душановом сребрном шару који је предсказивао време, о Милутину који се купао у чистом Вардару са додиром безгрешне девојчице Симониде која само и може бити уроњена у чист Вардар наше заједничке историје – у време када смо уздизали главе, усамљени као и данас, близу европске тврђаве, а опет сами и упућени једни на друге. Тврђава чији нам властелини увек закључају врата под изговором да смо кужни, да просимо, да смо недостојни. Не, ствараоци и трајни културни белези их подсећају да се врата морају држати широм отворена као што то и данас чине македонски писци, примајући тројицу песника намерника који по случајном избору, мада и по промисли тренутка, имају итекако јаку повезницу у својим делима са медитеранским духом македонске поезије на којем инсистира Конески. Зато и не може бити случајно да је баш он први превео Горски Вијенац на македонски језик. Да је само то, парафразираћу Црњанског, остало иза Конеског - довољно је урадио за Македонце и Србе – повезујући их трајно својим делом.
На свечаности у Друштву књижевника Македоније у Скопљу, Игору Мировићу, песнику и књижевнику из Новог Сада, додељена је прошле недеље Међународна књижевна награда „Вавилон“ за песничко дело и стваралаштво. Награду је, осим Мировића, добио и познати македонски књижевник Јордан Плевнеш за изузетно дело које је обележило књижевност на македонском језику.
Беседом пред члановима Друштва књижевника у Скопљу на тему „О младости у старости“, Мировић је своје узоре и разноликост мотива у својим песмама означио на траговима и наслеђу, како је у беседи нагласио, Ујевићевих страхова и надања Блажета Конеског, који је први превео „Горски вијенац“ на македонски језик и тиме трајно задужио српску књижевност.
Председник Друштва књижевника Македоније др Христо Петрески био је домаћин дводневне књижевне манифестације на којој су се, између осталих, представили и књижевници Благоје Баковић и Мирослав Алексић из Србије.
Дело је једино светло које остаје упаљено после дуге ноћи живота, након што поручимо вољенима да можемо остати млади само ако стварамо, прожети мотивима који живе међу сувим цепаницама свакодневног живота, све узбурканијег, и ако антиинтересе и принципе полажемо на под цивилизацијске пећи ради бољег разгоревања.
Како разумети свет ако ниси у стању да се препознаш у творчевом огледалу и како можеш имати више разумевања за човекову душу коју посматраш и о којој треба да напишеш лековите стихове, уистину спасоносне за некога?
Притиснут таквим теретом изазова и разапет на осушеном дрвету које само личи на крст, између Тинових маслињака и Блажевих мајчинских шебоја и сам разумем да не смем бити натмурен док радим, већ како песник каже:
но да шапћем умилне речи
да би било поново лепо
као што је било у младости.
Захваљујем вам на великом признању и желим вам да дуго младствујете књижевном баштом пресађујући поезију и прозу и знајући да цела будућност предосећајне лепоте зависи од нашег богомусађеног посла.
Може ли се истовремено бити земни прах и младица занесена љубављу?
Молим вас да продужите према Змајевом упутству и допринесете одговору на велико питање.
Игор Мировић
