Димитрис Папајоану (Атина, 1964) је и извођач, сценограф, костимограф, дизајнер светла и шминке. Основач је Едафос театар игре који је оставио неизбрисив траг на грчкој уметничкој сцени. Постао је планетарно познат као креатор церемонија отварања и затварања Олимпијских игара у Атини 2004. Стварао је храбра и авангардна дела у најважнијим атинским театрима. Његова продукција „Мртва природа“ представљена је на турнеји по Европи, Јужној Америци, Азији и Аустралији. Комад „Велики кротитељ“ имао турнеју која је трајала две и по године, на 4 континента, у 23 државе и 38 градова и донела му је Европску позоришну награда у Риму на манифестацији Премио Еуропа (2017) и номинацију за Награду Оливије (2019). На Београдском фестивалу игре добио је Награду “Јован Ћирилов- за корак даље”.
Све зависи од вируса и од епидемиолошких мера. Ово је чудна ситуација за све, каже Папајоану о доласку на Београдски фестивал игре.
Како додаје, спремни су, иако сматра да представа никада није готова све док се не подели с публиком.
Познато је да непрекидно дорађујем своје представе након премијере, тако да говоримо о оној фази када са сигурношћу можемо да покажемо наш рад први пут пред публиком. Након првих извођења, требало би да започнемо турнеју. Ситуација у марту, као и различити протоколи који ће је пратити у Атини и Паризу требало би да нам омогуће да изведемо премијеру. А онда у Новом Саду, комад треба да започне свој међународни живот. „Трансверзална оријентација“ је француско-грчка копродукција, наводи наш саговорник.
Да ли мислите да ћете успети?
Надам се. Нисам велики оптимиста, али сам припремљен на најбољи сценарио. Уједно, ово је први пут да радим са интернационалним тимом играча. Држали смо аудиције и људи са свих страна света су се пријавили. До сада сам радио само са Театром Пине Бауш из Вупертала, што је био изазов, јер сам био у иностранству, као гостујући кореограф. Међутим, сада је моја трупа у Атини састављена од уметника који долазе са свих страна света. Ово је за мене веома важно, јер укључује различите карактеристике, боје коже, искуства, и веома је узбудљиво то путовање.
Делује компликовано када су у питању даља гостовања, јер играчи морају да дођу због проба у Атину?
Постоје компликације са којим се суочава свака интернационална трупа. Ради се о пракси која одавно постоји у Европи, али се ретко примењује у Грчкој. Такође, ја увек држим много проба, много вежбамо. Компликовано је, али то није проблем, већ се ради о томе да је ово нешто ново. Важно је да смо дело креирали и припремили у позоришту. Неколико пута смо били потпуно спремни за премијеру. Сада је сценографија скинута и спакована у контејнере. Извођачи су отишли кући. Чекамо премијеру у Паризу, а затим и извођење у Новом Саду, па у Токију! То су прве станице. Биће предивно, не знам када ће се десити, али смо ми сасвим спремни.
Шта је било основно полазиште у раду на овој кореографији и шта ново она доноси у односу на ваше представе које је београдска публика имала прилику да види ранијих година на Фестивалу игре?
Основно полазиште је била жеља да радим на архетипу бика који представља неку врсту архаичне, мушке, сирове енергије. У годинама сам када се опраштам од свог оца, и постајем најстарији или најодговорнији члан своје фамилије. Ова врста животног сценарија је нешто што сам имао на уму. Размишљао сам о миту о минотауру, када нова генерација хероја убија архаичну звер да би преживела... Вероватно сам ја тај, следећи, кога ће нешто ново убити или заменити. Увек поштујући своје претке, што је очигледно у мом раду, обавио сам своја убиства да бих преживео, тако да је ово била полазна тачка. Наравно, дело је прошло много различитих паралелних путева до свог завршетка, али и даље има елементе који постоје од самог почетка, од почетног концепта – бика. Оно што је другачије од онога што сте већ видели, јесу слике на светлој позадини, што прави велику разлику.
О каквој разлици је реч?
Два претходна дела која су гостовала у Београду настајала су у природној тами, у мраку позоришта, тако да су представљале слике које називају ћиаросцуро, сликара као што је Каравађо. Дуго сам имао жељу да стварам у светлијој атмосфери, јер као Грк имам додира са много светлости, и било је несхватљиво да уносим толико сенки у своја дела. Дакле, овај другачији начин компоновања слика и причања прича ће донети нове резултате. Сада имамо белу, светлу позадину и светао под, па се људска кожа, костими и боје светла одражавају на потпуно другачији начин. Композицијски услови су направљени сасвим другачије, и ово је нешто што ће моји пријатељи сликари разумети.
Почетак ваше уметничке каријере обележила је визуелна уметност која се затим преточила у сценску. Колико вам то посматрање у сликама помаже у раду на покрету и стварању представа у којима сте не само кореограф него и аутор њеног визуелног идентитета?
Стекао сам одређен начин посматрања и то је једини начин на који и радим у свом студију. Моја способност цртања ми помаже да објасним људима како ја посматрам ствари, јер доста објашњавам док цртам, тако да људи могу да виде путање, облике, све енергетске кардиограме, па могу да визуализујем своје мисли и да са њима комуницирам. Ово ми помаже у мом раду и разговору са играчима, али и са костимографима, сценографима, дизајнерима реквизита... Чињеница да могу да визуализујем слике које имам у глави је драгоцена. Ја замислим своје визуелно окружење, скицирам га, направим, а онда тражим да моји сарадници то разраде. Ово је начин који је одредио мој рад у позоришту, али постоји још један начин! С обзиром да сам цртао стрипове, односно да обожавам стрип, анимацију и неме филмове, покушавам да учим из тога. Ова три елемента своде комуникацију на ниво генијалног детета. И зато су призори допадљиви свима.
Када сте 2018. добили награду Београдског фестивала игре „Јован Ћирилов- за корак даље“ у образложењу је наведено да ваш кореографски рукопис чини сасвим посебним способност да креирате чисту магију минималним средствима. Шта по вама чини суштину уметничке игре?
Ово могу да повежем са мојим професором сликања Јанисом Царухисом, који је истинска грчка икона у свету уметности, сценографије, филозофије. Царухис је волео скромне материјале, умео је да узме марамицу коју користимо за нос, и да у трену направи ружу од ње. Такође, Грк Јанис Кунелис, који је живео у Италији и био један од најважнијих представника правца арте повера, користио је свакодневне материјале и стављао их у нов оквир, да би открио њихову унутрашњу поезију. Ја користим јефтине трикове циркуса и црног прашког театра. Покушавам да ослушкујем материјале, да посматрам облике на прави начин, да бих могао да се поигравам триковима и изводим трансформације тих обичних ствари у нешто узвишено. То је једна врста алхемичарског поступка који постоји у уметности. Што сам старији све мање се ослањам на технологију, и што сам сигурнији у своју уметност, то више откривам ове трикове и предлажем људима који их познају да заједно уживамо у машти. Сви знамо да то није стварно, али волимо да будемо деца, верујући да нешто може да полети, да се појави, да нестане... Покушавам да радим унутар ове територије, и мислим да је у овој деценији засигурно ово мој креативни простор.
Ваше продукције, које покривају спектар од интимних комада до масовних спектакала, гостовале су на најпрестижнијим светским сценама и фестивалима. Протекла година донела је паузу целом свету и пореметила планове у свим сегментима живота. На који начин сте се изборили са ограничењима која нам је наметнула пандемија коронавируса у време када је настајала ваша нова представа?
Тешко је причати о томе, јер има људи који су изгубили битку са вирусом, оних који су изгубили своје вољене, многи су изгубили посао, економије се распадају... Богу хвала, ја сам добро провео ово време. После много година турнеја, путовања и неспавања, имао сам прилику да живим у свом стану, да доживим пролеће у Атини, да не радим ништа, да се пробудим без звона, што је било веома корисно за некога ко целог живота непрекидно ради. Није ми било тешко, јер иначе обожавам да будем сам и проводим сате са самим собом. Увек сам био жељан времена у коме не бих радио ништа. Е, па догодило се! Наравно да сам се одмах вратио сликању. Међутим, много сам се нервирао и патио због сталних прекида рада на новом комаду, као и одлагања премијере, јер нови комад сви чекају... Копродуценти, фестивали, театри... Премијеру и гостовања „Трансверзалне оријентације“ одлажемо од маја 2020. године!
Нина Попов
