Поставка „Continuum” обухвата двадесетак врхунских уља на платну, тематски фокусираних на људско тело, које мишљено заокружује десетак скулптура Веребешовог колеге Габора Бену Погањија.
„Реч је о својеврсној ’интеррегионалној’ изложби будући да је реч о ауторима који су, први родом из Војводине а други жупаније Јас-Нађкун-Солнок, а посредством изложбе ’Continuum’ њихов рад сада упознаје и ликовна публика у Хрватској. Да је остала подигнута гвоздена завеса, уметнички путеви Веребеша и Погањија вероватно се никада не би укрстили, али је, срећом, свет отишао у другом правцу, тако да сада ова два врхунска уметника данас стварају у Солноку, у најстаријој уметничкој колонији у Мађарској, основаној још 1902. године. И обојици је њихов рад донео једно од најзначајнијих мађарских признања – Мункачијеву награду”, каже за „Дневник” директор загребачког огранка Мађарског института Јанош Деже, иначе Новосађанин, својевремено клавијатуриста Војвођанског блуз бенда.
Ђерђ Веребеш је рођен 1965. у Сенти, где је завршио локалну Хемијско-техничку школу. У свет сликарства улази 1988. као студент на Катедри за сликарску технику на Мађарској вишој школи за ликовну уметност, најпре илуструјући књиге, израђујући театарске кулисе, те пројектујући ентеријере. Поред сликања, редовно је објављивао чланке у књижевним публикацијама, али и компоновао музику за позоришне представе, при томе сарађујући са низом врхунских yез и етно музичара. Пре две деценије долази на чело Галерије Лурди у Будимпешти, да би 2003. постао уметнички директор поменуте колоније у Солноку, која под Веребешовим вођством прераста у један од најпроминентнијих уметничких центара у Мађарској. У међувремену је приредио више од 50 самосталних изложби диљем света,
И као што се Веребешове слике могу наћи у бројним приватним и јавним збиркама, тако су и радови његовог колеге Габора Бену Погањија веома цењени у колекционарским круговима, али не само у њима, будићи да је израдио више од стотину јавних споменика у Мађарској и иностранству. Између осталог, 2002. године је у Пољској добио је награду за изложбу Европских светаца-заштитника., а лауреат је и признања Мађарске академије за уметност. Материјали с којима најчешће ради су бронза и камен или њихова комбинација. Погањи, нажалост, никада није излагао у Србији, за разлику од Веребеша, којег је пре неколико година упознала београдска публика, такође у организацији Мађарског института.
М. Стајић
