Њена уметност у овом опусу је била усмерена ка очувању културног наслеђа и најстаријег дела града, Алмашког краја.
Том приликом се обратила песникиња Сунчица Радуловић Торбица, а изложбу је отворио др Данило Вуксановић, рекавши да културно наслеђе може бити веома занимљив резервоар идеја који савременим уметницима користи у остварењу нових уметничких дела.
– Ова дефиниција установљена је и практично примењена у бројним светским музејима. С друге стране, сваки уметнички подухват заправо је и креативни осврт на раније учињено. Сликарски огледи у односу на културно наслеђе уобичајена су појава али се суштински могу поделити на неколико различитих углова посматрања. За наш град у актуелном тренутку, нарочито је важна обнова Алмашког краја као и интегрисање обновљеног лица најстаријег дела града, у свакодневни живот обогаћен планираним новим садржајима. У том смислу, најновији циклус слика Снежане Мандић прати ову трансформацију и означава занимљив сликарски начин посматрања теме заштите културног наслеђа путем уметности – истакао је др Вуксановић.
По његовим речима, визура најстаријег дела града у великој мери није сачувана, али оно што је преостало послужило је ауторки за нови циклус измештеног погледа, у коме се могу препознати типични детаљи са фасада Алмашког краја.
Сликарка Снежана Мандић казала је да, окружена бројним објектима, ситуацијама и призорима у наизглед обичној свакодневици проналази дубоку инспирацију, успос- тављањем везе између себе и спољашњег света.
– Торњеве цркве радосно уочавам као зачудност, тражећи у њима асоцијације на дубљи смисао и шире значење. Изразитом доминацијом у простору, они у мени изазивају константну потребу да их представим ликовним језиком, компонујући фактуре, мрље, линије и површине, бирајући црвену боју као доминантну, у тежњи за супротстављањем сивилу ужурбаног, а тако успаваног града који симболички представља место препуно супротности, од рода и фабрика, природе и бетона до урбаног и руралног, обојеног и необојеног – поручила је Снежана Мандић.
И. Бакмаз
