Као вредност која реферира на разне ликове и облике, на богатство врста у оквиру света, она је основа свега што нас окружује. Разноликост не прави баријере и зидове, не раздваја, напротив, она спаја мноштво у јединство − индивидуално у опште. Идеја једнакости у разноликости представљала је основни мотив за одабир радова за изложбу „Европски феномени у колекцији Галерије Матице српске”. Равноправно смо третирали све жанрове и уметнике у циљу стварања тематске хетерогености између религија, традиција и обичаја, старосне и родне разноликости.
Пример изградње дијалога заснованих на различитости у вероисповести овековечио је Ђорђе Пецић 1871. на репрезентативном двојном портрету на којем су представљени православни и католички свештеник из Беодре у Банату, Аксентије Јоановић и Јохан Боћони. Као сведочанство неговања добрих односа, међусобног помагања и слагања унутар мултиконфесионалне средине, у гесту руковања, ове две личности су постале симбол помирења и толеранције.
Историјске околности су допринеле да се народи међусобно мешају и да се формирају средине у којима доминира више верских и културних модела. Пример таквих прилика су слике: Мотив из Босне (Босанке) Шпире Боцарића (1920–1925) на којој је приказана сцена из свакодневног живота муслиманки у Босни и Босанске сељанке Петра Тијешића (око 1925) с представом народа у тренутку обележавања неке светковине или празника, испред хришћанске цркве. Конфронтацијом различитих сцена из живота народа који живе на истом простору, кроз пример ове две слике, приказан је суживот у религиозно мноштвеној средини. Дијалог другости и осећај верске припадности у национално подељеном друштву је важан у стварању хармоничог и толерантног окружења.
Разноликост и богатство традиција и обичајно наслеђе важан су сегмент европског идентитета утемељеног на друштвеној и културној комуникацији три велике религије – хришћанства, ислама и јудаизма. Контакт с другим културама и поглед на Другог, помогли су да Европљани створе слику о свом континенту и о себи самима.
Разноликост европског континента оличена је у многобројним етничким групама насељеним на њеном простору. У колекцији Галерије Матице српске сачувана су дела која говоре о Ромима, као најбројнијој мањини у Европи. Слика Ђурђа Теодоровића Циганска свадба из 1939. године приказује раскош ромског славља − свадбено весеље код Рома, ритуал који је био веома важан у њиховим животима. С друге стране, слика Ива Ауера Циганка говори о доминатном погледу на Роме, односно Ромкиње, као на отелотворење сензуалности и егзотичности. Романтичарски мит о оријенталној егзотичности Рома чини се да је нарушен на слици Данице Јовановић Циганка из 1914. године. Замишљеност, одсутност и изморено лице портретисане, подсећа на егзистенцијалну реалност овог народа – на друштвену и економску маргинализованост и њихову искљученост из друштвених процеса.
Разматрање теме различитости релевантно је и у контексту родних идентитета, који је у европским оквирима најчешће тумачен у светлу патријархалне, платонско-хришћанске филозофије, засноване на дуализмима дух/тело, добро/зло, мушко/женско и другим. У том смислу, питање „другачијих” или граничних идентитета доводило је до различитих тумачења и заблуда у визуелној култури. Игра идентитета мушко-женско уочава се на сликама Петра Добровића Маргарита из 1928. и Старица Јосифа Фалте из 1892. године. Иако нас перцепција путем чула вида прво обавештава о полу особе, на ликовима девојчице Маргарите и старије жене избораног лица као да изостају класичне референце које би нам омогућиле сигурно ишчитавање и показале нам јасније родне одреднице портретисаних особа (модни аксесоар, фризура и други детаљи). Ипак, питање перцепције је релативно, а изглед је само једно од могућих полазишта за утврђивање родног идентитета.
Разноликост одражава искуство читавог човечанства и представља све људе, из различитих средина и са различитим погледима на свет и живот. Европа је место сусрета националних, религијских и родних другости, а њихово поштовање и уважавање представља основни предуслов за стварање хармоничних односа у друштву у којем живимо.
Станислава Јовановић
(ауторка је историчарка уметности, један од кустоса изложбе)
