Реч „шлихтање” није постојала у старом Речнику Матице српске међу бројним немачким речима које почињу на „шл“, а одомаћиле су се и у српском језику (нпр. шлог, шлаг, шлајм, шлем, шлиф…).
Шлихтање је процес који није за похвалу; реч је о улагивању, улизивању. Особа која прибегава шлихтању у народу је позната као полтрон – то је француски израз. Много је сликовитије „шлихтару” назвати „чанколисцем” речју која постоји у речнику.
Може се рећи да је у српском језику шлихтање „једна од најљигавијих и најгорих људских особина, оличење лицемерја”.
Могло би се филозофски расправљати да ли је шлихтање урођено или се вежба и да ли шлихтара јеси или постајеш? У сваком случају, многи од нас су изговорили реченицу „Учитељице, баш Вам је лепа фризура!“
Међутим, у немачком језику Schlichtung значи нешто сасвим друго – то је вансудско поравнање које подразумева џентлменски договор две стране, без посредства судских органа, мирење, измиривање.
Када су у Штутгарту грађани недељама протестовали против одлуке о изградњи модерне железничке станице, др Хајнлер Гајслер, 80-годишњи политичар, проглашен је за званичну шлихтару која треба да измири сукобљене стране и нађе компромис.
Н. Мирковић
