Магнетично сликарство језика Милоша Вујановића у "Фабрици" СКЦ Нови Сад

„Надам се да свет када се заврши неће бити болан.“ Иако сама по себи звучи прилично необично, у овој поетској, па и метафизичкој реченици се крије наслов једне слике. Наслов се крије у крошњи стабла које је на слици, а додатно је скривен захваљујући витичастом писму којим је исписан – османским турским језиком. 
1
Фото: И. Бурић

Зашто је скривање/ откривање добар израз питао сам Милоша Вујановића, аутора слика које су на изложби „Чекајући варваре“ пред публиком до краја априла у „Фабрици“ Студентског културног центра Нови Сад. Одговор је – због угрожености.

- Текстове слика писао сам у светлу тога да је данас једно од највећих изумирања, поред изумирања биљних и животињских врста, изумирање језика. Уклонио сам целу групу језика које репрезентује латиница. Када сам склонио то дрво од којег се не види шума, упознао сам многе светове, људе који су ми помогли у превођењу – прича Вујановић, објашњавајући и то да се писмо и језик на његовом новом циклусу слика појавило спонтано. - Ову сам изложбу припремао две године. Доста је специфична. Техника и метода рада почиње са магнетом и металним конструкцијама, на чему сам радио и раније, а сад ме одвукло даље да доградим слике и не останем на том ефекту. Довеле су ме у специфичну ситуацију да је из њих излазио неки текст, а текстови се обично пишу познатим писмом, па сам овај пут одлучио да направим експеримент.

Подсећања ради, Милош Вујановић већ неко време слика тако што металне опиљке по платну распоређује магнетна сила. Испрва су то били монохроматски обриси какви могу често да се виде у физици, а сада су добили боје и контуре познатог и непознатог света. Међу стиховима који су исписани на сликама, на јапанском, кинеском, санскриту, турском, амхарику, јерменском, налазе се Његошеви, стихови Вујановића и његовог стрица, муалаке песме бедуина, многи други фрагменти које је сликар укомпоновао у облике који су се његовим посредством и силом природе појављивали на платну.

- Све су то још увек живи језици, мало старијег писма од латиничног. Мотив, стихови, језик, све има везе. За сваку слику, сваки текст, требао ми је одговарајући језик, па сам побегао у време када се турски није писао латиницом, као данас. Руски је искоришћен минимално. Поиграо сам се са значењима речи мир, сињи, голуб - свет је сив и модар, плав. Како се узме, а ми имамо утисак да познајемо тај језик – говори Вујановић сада испред слике која подсећа на планету Земљу, на којој су исписане наизглед познате речи.

Испред једне композиције која подсећа на пустињске дине или амебе, а натпис на нешто између глагољице и хијероглифа, Вујановић предочава да је реч о амхарику, етиопском језику и писму за који није ни знао да постоји. Открио га је преко пријатеља мајчине пријатељице:

- На тој слици знао сам само која ће реченица да буде: „Џин се пренуо из сна. У пустињи у паучини, пуче једна нит“. Тражио сам афрички. Испоставило се да је већина под латиницом, а онда наишао на амхарик из Етиопије, језик који још увек говори и пише 15 милиона људи. 

Слике на изложби ироничног наслова спрам доминације западне културе - „Чекајући варваре“ Милоша Вујановића у „Фабрици“ СКЦ Нови Сад, квадратног су облика. Сликар се за овај формат определио због тога што је чврст облик, „не нагиње ни горе, ни доле, ни лево, ни десно“. Само у центру изложбеног простора „лебди“ једна четвртаста скулптура, инсталација која подсећа на малу, плаву тачку у свемиру – скоцкану Земљу.

- Ја и радим магнетом зато што даје органске цртеже. Одатле је дошао и задатак да то некако утегнем. Додавањем и учвршћивањем, та слова дођу као гравитација. Све то је заправо игра привођења тог чистог органског у намену, да нам буде читљиво и јасно у овом нашем свету – каже Вујановић. - Тешко ми је и да причам о свим осећањима које сам имао док сам радио, али могу да кажем да сам то представио овим сликама. Доста је комплексно све то. Могао бих да закључим да бих волео да нестанак, празнина коју ћемо кад тад, на овај или онај начин осетити, не буде путем бола.

И. Бурић

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести