Маријана Цветковић, кустоскиња фестивала Конденз: Пригрлити своје и туђе рањивости

На 15. издању београдског Конденза – Фестивала савременог плеса и перформанса који је синоћ отворен и до 30. октобра биће под његовим окриљем одиграно девет представа, уз бројна предавања и разговоре.
w
Фото: Aleksandra Jovanov

Фестивал се одржава у организацији Станице Сервиса за савремени плес под слоганом „Радикална рањивост“, а као и претходних година карактерисаће га не само квалитетан избор представа, већ и особен приступ промишљању о фестивалу као целини и свему ономе што он значи у култулорошком, друштвеном, политичком смислу. О свему овоме разговарали смо са Маријаном Цветковић, ко-кустоскињом фестивала Конденз.

  Чиме сте се руководили приликом конципирања овогодишњег издања Конденза, у фази промишљања и идејне припреме?

– Овај фестивал већ годинама организујемо као један облик подршке домаћој независној плесној сцени и развоју публике која ће је разумети и даље подржавати и охрабривати. То значи да са једне стране представљамо новитете на тој сцени – нове уметнике, нове радове, теме којима се та сцена бави, проблеме на које наилази и који је окупирају (попут теме простора, неповољних културних политика, лоших материјалних услова рада и слично). Са друге стране, покушавамо да нађемо – заједно са свим осталим актерима те сцене – примере плесних радова, уметнике, сличне иницијативе, мушкарце и жене који се на другим просторима баве истим питањима на свој начин.

 У програмима Конденза често је важан однос политичког и уметничког. Шта је у том смислу ове године у фокусу и које важне теме покрећете на том пољу?

– Да, тај однос и дијалог између уметничког и политичког је основа свега оног што радимо у Станици од самог почетка. То је наш начин да кроз уметности какве су плес и кореографија укажемо на то да је сваки рад у јавном простору политичан и да није свеједно шта и како радите. Верујемо да „шта“ радимо као уметници, продуценти, теоретичари, кустоси… мора бити у складу са оним „како“ то радимо: управо то „како“ исказује наше ставове о свету у коме уметност настаје.

Зато је нама од највећег значаја како се својим радом односимо према сопственом окружењу, у каквим радним условима производимо, у каквим смо односима са осталим „произвођачима“ друштвених односа, коме се обраћамо, којим језиком „говоримо“ и да ли нас разумеју. Битно нам је да покажемо и укажемо на силе које обликују то наше окружење: од сила моћи, друштвених, економских и политичких притисака који нужно утичу на поље уметности, до сила заједништва, солидарности, сарадње. Зато је ове године у фокусу сила заједништва којом превазилазимо појединачне рањивости и градимо колективну снагу.

 Како видите радикалну рањивост из овогодишњег слогана фестивала – да ли је она нешто са чиме желите да се изборите или пригрлите?

Овогодишњи мото – радикална рањивост – дошла је из нашег заједничког увида у интензитет рањивости које видимо свуда око себе, међу људима и женама и на њима, у природи, у међуљудским односима… Та толико очигледна рањивост тражи да је прихватимо и да је признамо, а онда да видимо како да једне другима помогнемо у стању које делимо сви и све. Овај фестивал је замишљен као простор, привремени, за такво прикупљање снаге.

Позивамо све да пригрле своје и туђе рањивости као корак ка прихватању стања у коме нема претварања да разумемо свет који се распада. Рањивост овде видимо не као слабост, како је капитализам тумачи, као непродуктивно стање, реметилачки фактор, већ као способност која позитивно утиче на наше разумевање себе и других, наших међузависности и потреба да помажемо једни другима, а не да се такмичимо са другима. То је феминистичко разумевање рањивости које је основ етике по којој заједнички, друштвени живот бива заснован на саосећању и бризи за другога и за природу.

 Чиме и како ће се домаћа плесна/перформерска сцена представити на овогодишњем Кондензу и где су њихова дела у односу на оно што су европски или глобални трендови у савременом плесу и перформансу?

– Ове године приказујемо нови рад „Зашто не(?)“ Игора Коруге који је настао у сарадњи са Иваном Калц из Ријеке. Ово нам је посебно важно јер је Игор провео скоро целу једну годину рањив, у самоизолацији због ковида и јер је продукција нових плесних радова за њега постала велики изазов. Ту је и рад младог уметника Стефана Веселиновића који је пре неколико година, из нашег образовног програма „Пужле“ отишао право у Француску, у Тулуз, захваљујући ангажовању једног магичног човека, Пол-Ерика Лаброса, нашег колеге који, нажалост, више није са нама. Стефан је добио могућност да студира и да се даље развија, и ово је његов први рад који приказујемо на Кондензу. И он је плод сарадње са младим Романом Лафон-Пашоом, резултат њихових експеримената са односима тела и језика.

Такође представљамо и нови заједнички рад Марка Пејовића и групе плесача на тему исцрпљивања и услова живота и рада који нас гурају у зону „неживљивости“. Овај рад је требало да буде приказан на прошлогодишњем Кондензу, али је због ковида међу ауторима морао да буде одгођен. Сви ови радови су аутентични гласови овог контекста, ове сцене и овог друштва, што их управо чини важнима у ширем (европском) уметничком контексту.

 Једна од пракси фестивала је и разговор с публиком по завршетку представа – како видите значај овакве директне интеракције, која се у нашој средини обично везује за филмске програме? Да ли су представама потребна „тумачења“ или се значај разговора огледа на другим пољима?

– Разговори са уметницима и публиком након сваке представе постали су обавезан део програма Конденза, један од најзначајних елемената фестивала. Ту се, на много начина, наставља дијалог између уметника и публике у којем публика добија своју најважнију улогу: да пита, да сазна још, да подели своје мишљење, да развеје сумње у сопствену способност разумевања, прихватања уметничког дела. Ови разговори су се показали изузетно важним средством развоја публике, и чувања публике – јер људи воле и пристају на изазове. Чак и када се чини да нешто не разумеју, они радо прихватају прилику да провере своје разумевање, да изазову и себе и друге кроз дијалог чији је почетак у уметничком раду, а наставак у осећају раста и међусобног разумевања, освајању нечег новог.

Н. Марковић

EUR/RSD 117.3739
Најновије вести