У сећању свих који су га волели и познавали остаће упамћен као изузетно занимљив, духовит, образован и талентован човек који је за собом оставио драгоцену уметничку и писану заоставштину. Успешно је носио улоге брижног оца и супруга, изузетног музеалца, талентованог иконописца и графичара. Његово енциклопедијско знање из бројних научних и практичних дисциплина увек је изнова фасцинирало све који би се нашли у његовој близини.
Рођен на Банији, одрастао у Барањи, школован у Белом Манастиру, Осијеку, Београду и Бечу и, коначно, за стално настањен у Новом Саду, Љубомир Вујаклија је у себи носио најбоље особине менталитета свих ових меридијана. Одрастао је у породици банијског порекла која се након Другог светског рата преселила у Барању ради очеве службе. Након завршене основне школе и једногодишње обуке за штампара, уписао се у осијечку Гимназију „Иво Лола Рибар“. Своју склоност ка ликовној уметности открио је у најранијој доби, а прве часове је похађао на ликовној секцији сликара Љубе Вернера. Студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду је уписао 1964. године. У наредне четири године слушао је предавања истакнутих професора, као што су били Светозар Радојчић, Лазар Трифуновић, Дејан Медаковић, Ђорђе Мано-Зиси, Георгије Острогорски и други. Важио је за једног од најбољих студената, због чега га је професор Радојчић, добитник Хердерове награде 1967. године, предложио као свог стипендираног кандидата за једногодишње студије на Универзитету у Бечу.
Након дипломирања 1969. године Вујаклија се запослио у Музеју града Новог Сада где је провео цео радни век. Као кустос Одељења за културну историју руководио је Збирком примењене уметности и Легатом др Бранка Илића. Међу музеалцима је важио за најбољег познаваоца примењене уметности, због чега његови текстови о историји стакла, порцелана, сребра и намештаја и данас представљају основну литературу за новије генерације историчара уметности. Током деценија рада и истраживања на терену остварио је бројне контакте с колекционарима и члановима старих новосадских породица. Резултат су биле изузетне изложбе предмета примењене уметности које су сведочиле о богатој историји приватног живота у Новом Саду. И данас се памте уметничке вечери које је почетком седамдесетих година 20. века приређивао за изабрану публику и чланове „Друштва пријатеља Музеја“.
Мање познат сегмент Вујаклијине каријере су студијски боравци на Светој гори током последње две деценије прошлог века. Ангажован од Хиландарског одбора САНУ, заједно са колегама из Музеја примењене уметности у Београду, пописивао је и обрађивао уметничке предмете из ризнице Хиландара и других атоских манастира. Инспирисан светогорским духом, стварао је и сопствене ликовне радове, бројне аквареле, пастеле и графике, од којих је најзначајнија графичка мапа „О путешествију душе ка Небеском Јерусалиму“. У коауторству са колегом Душаном Миловановићем за ширу јавност је написао и илустровао књигу „Монашка трпеза“, посвећену 800-годишњици српске царске лавре Манастира Хиландара. Ово јединствено издање са више од 250 рецепата је читаоцима открило здрав модел исхране који светогорски монаси користе већ вековима.
Таленти Љубомира Вујаклије су били небројени. Поред пастела, акварела, уља на платну и графика, важан део његове ванмузејске делатности је било бављење иконописом. Заједно са Бранком Јанковић Кнежевић и Николом Борјановићем 1987/8. је израдио нов иконостас за цркву Манастира Раковац. За поручиоце из земље и иностранства насликао је велики број икона, користећи традиционалне технике иконописања, али често смишљајући нова иконографска решења. Пуну уметничку слободу и обимно знање из области уметности, историје, књижевности и филозофије користио је при изради екслибриса за бројне домаће интелектуалце. Ова минијатурна уметничка дела, пуна симболике и духовитости, настајала су у његовом подрумском атељеу где је проводио дуге сате.
Најдрагоценији део животног наслеђа Љубомира Вујаклије јесте његова породица – супруга Бранислава и синови Александар и Милош са својим породицама. Они су били свакодневни сведоци његове посвећености и даровитости, а заједно са пријатељима и колегама остаће чувари успомене на сва његова постигнућа.
Љиљана Лазић
