Премијерка Србије Ана Брнабић, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић, министар културе и информисања Владан Вукосављевић, градоначелник Београда Зоран Радојичић, уметнички директор Битеф фестивала Иван Меденица, директор Београдске филхармоније Иван Тасовац, директорка Београдског фестивала игре Аја Јунг били су међу окупљенима у Скупштини града који су одали последњу почаст Владимиру Величковићу.
Председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић казао је да је Величковић сваки дан када није ишао у свој атеље сматрао изгубљеним.
Љубоморни су умели да спочитавају Величковићу да се ради о великој продукцији, али у његовом случају радило се о скривеној енергији без жеље да је многи препознају. Величковић је имао готово заборављену вештину да се саговорник слуша. У једноставној отмености са којом је носио статус несумњиве величине, казао је Костић и додао да се с Величковићем договарао да у Музеј савремене уметности доведе кустосе из Париза да са нашим историчарима уметности утврде критеријуме за препознавање вредности у модерној уметности.
На жалост ни њему ни САНУ ова заједничка жеља се неће остварити. Његови радови су представљали сензацију за нас лаике и нешто сасвим другачије од свега што смо до тада видели, казао је Костић.
Атеше за културу Амбасаде Француске у Београду Катрин Фодри казала је да је свет изгубио једног од најважнијих уметника наративне фигурације.
Поносна сам што је Величковић био је носилац Легије части, командир уметности и књижевности, члан Академије ликовних уметности у Француској. Био је и члан САНУ, али је провео велики део живота у Паризу. Његова најлепша дела угледала су светлост дана у нашој земљи, казала је Фодри и напоменула да је Величковић подучаво генерације студената на Академији ликовних уметности у Паризу.
Историчарка уметности Ирина Суботић казала је да је Величковић био ретко племанита личност, отац породице, велики уметник, драги пријатељ.
Иза њега остаје болна празнина, али нада да његово монументално дело неће прекрити прах заборава. Његово сликарство је одмах по доласку у Париз било укључено у модерне токове наративне фигурације. Био је то европски рефлекс на амерички поп арт који је преплављивао свет, казала је Суботић и додала да је Величковић био прихваћен као аутентична личност широког уметничког замаха.
Био је судбински везан за уметност и веровао је у исцелитељску моћ слике, казала је Суботић.
Вајар Мрђан Бајић истакао је да је тешко одустати од помисли да ће Величковић и даље бити ту за све нас као ослонац на хиљаду различитих начина, пре свега као пријатељ, супруг отац, колега...а надасве као велики уметник.
Туга због његовог одсуства трајаће дуго, а снага пуноће његовог колосалног уметничког опуса још дуже. Ми смо савременици чију је епоху тако исцрпљујуће истинито сажео у свом делу. Ако је Дикенс рекао нешто на основу чега сви данас разумемо тадашњу Енглеску, ако Тарантино говори о Америци...о нама је готово све, потпуно разумљиво рекао Величковић, казао је Бајић.
