Рад обухвата мурал, који ће бити осликан на три зида Павиљона “Србија” у Венецији, као апстракована визија замишљеног пејзажа и подлога за слике које је аутор замислио као портале ка прошлости, док ће у средишту просторије бити постављене фигуре које посматрају те слике и за које Озболт црпи инспирацију из српске историје.
По речима самог аутора, назив рада представља игру речи и алудира на саму уметност која може да се тумачи на више начина. Почетка идеја је била, навео је Озболт, сећања на културну баштину његове младости, која се протоком времена, услед политичких и културних околности, мењају, искривљују, и цео рад је базиран на личним, али и колективним сећањима.
“Желео сам да створим дијалог између слике и скулптуре, хаотичне прошлости и неизвесне садашњости и будућности. Све је базирано на личним сећањима на период моје младости, али на колективној перцепцији те епохе, првенствено на сећањима на културну баштину на коју нисмо обраћали велику пажњу јер је била ту присутна, да би се протоком времена наша перцепција те баштине променила”, појаснио је уметник који последњих 20 година живи у Лондону где је изградио завидну репутацију.
Ђорђе Озболт је рођен 1967. у Београду као Ђорђе Недељковић. У биографији, коју доноси галерија савремене уметности „Хаусер & Њиртх”, Озболтов уметнички процес се описује као “немиран”. „Без напора комбинујући различите технике, стилове и теме с надреалистичким духом, његов рад преиспитује културу, традицију, епохе, стварајући своје властите мрачно- комичне слика света. При томе он повезују традиционалне европске жанрове - портрете, мртву природу, пејзаже - с мотивима из хришћанства, али и афричке и азијске уметности. Озболт је до сада имао више од 20 самосталних вернисажа, од Виљнуса и Лондона до Токија и Њујорка, а представио се и на око 50 колективних изложби.
Кустос одабраног пројекта је Николета Ламбертуци, док је комесар наступа на предстојећем Бијеналу Владислав Шћепановић, професор на Фалкултету примењених уметности у Београду и коаутор пројекта „Енклава”, који је представљао Србију на 57. Бијеналу у Венецији 2017. године. Иначе, од 25 идејних решења, пристиглих на конкурс Министарства културе, Програмски савет и комесар одабрали су “Повратак губитка меморије” који, сматрају, најбоље одговора на централну тему Бијенала “Маy Yоу Ливе ин Интерестинг Тимес“ (Да живите у занимљивим временима), као исказ његовог новог уметничког директора Ралфа Ругофа.
“У контексту тезе Ралфа Ругофа о занимљивим временима, где он мисли на дигитално доба где све кородира - и политика и истина, ми смо одабрали аутора, који одговара својом аналогном меморијом, меморијом која реферира на прошла времена, што је још један мотив који нас је определио”, објаснио је Шћепановић.
Иначе, Програмски савет радио је у саставу: Данијел Кваран, кустос Музеја уметности у Рејкјавику (председник), доцент на ФПУ Драган Здравковић, самостални уметник Гала Чаки, уметнички директор Галерије савремене ликовне уметности у Нишу Милица Тодоровић, те историчар уметности и доцент на Факултету техничких наука у Новом Саду Владимир Димовски.
За реализацију наступа Србије у Венецији задужена је Кућа легата, мада је в.д. директора Музеја савремене уметности Слободан Накарада отворено упозорио да је питање како ће ова институција, са свега “три-четири запослена, технички моћи да уради нешто што никада није радила”. Иначе, на питање новинара да прокоментарише став Музеја савремене уметности и Музеја савремене уметности Војводине да не учествују у Програмском савету „због нетранспарентне процедуре именовања чланова” тог тела, министар културе Владан Вукосављевић је оценио да је то „детињаста одлука која је нанела штету обема установама”. „Сви чланови Програмског савета и сам комесар личности су чија је уметничка и професионална репутација висока, неупитна и неспорна. Овај састав је један од најреферентнијих пресека уметничке и културне сцене у овој области”, устврдио је ресорни министар.
За Драгана Здравковића, који је уз Шћепановића као коаутор „Енклаве” представљао Србију на 57. Бијеналу, Озболтова ликовна поетика највише комуницира са глобалном сценом и није затворена у чауру домаће или регионалне приче, што је такође важно за наступ у Венецији. “Иако је његова тема везана за нашу историју, он успева да комуницира са светском публиком. Уметник је већ светски познат и реномиран и ово је неки наш допринос да неко ко је у иностранству већ стекао високу конотацију као уметник, добије додатну подршку од стране своје земље и у тој синергији ми можемо подићи ниво комплетне ликовне сцене Србије у овом тренутку”.
Е. Н. Л.
