Развијајући технологију његове израде, човек му је проналазио најразличитију намену, од свакодневне употребе, до примене у науци, култури, уметности, грађевинарсту, оплемењивању животног простора...
Посебном резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 2022. година је посвећена стаклу и његовој улози коју има у друштву миленијумима. Заједно са Националним комитетом ИКОМ Србија и бројним музејским установама, и Музеј Војводине у Новом Саду се прикључио међународном обележавању године стакла, па су у плану различити програми и активности, како би се афирмисало стакларство и богато наслеђе које та установа чува у својим збиркама. Како су најавили, биће организована предавања и радионице намењене посетиоцима, а у припреми је посебан програм којим ће на сталној поставци бити истакнути предмети од стакла путем визуелног и интерактивног материјала.
Како објашњава виша кустоскиња и историчарка уметности Александра Стефанов у Музеју Војводине предмети од стакла се чувају у оквиру археолошких, историјских, уметничких и етнолошких збирки, а најрепрезентативнији примерци изложени су у оквиру сталне поставке – од најстаријих, насталих у праисторији, све до дела савремених уметника.
- У питању су предмети направљени различитим техникама, израђивани у домаћим или иностраним радионицама и мануфуктурама, коришћени у свакодневним или посебним приликама. Разнобојне стаклене перле, посуде и чаше, огледала, иконе на стаклу, стаклене плоче, лампе, витражи, као и ручно осликани предмети покућства приказују богатство израде и лепоту обликовања тог материјала - објашњава Александра Стефанов
Када је реч о археолошкој збирци на сталној поставци изложени су предмети од стакла или са стакленим украсима настали у праисторији, у гвозденом добу, преко антике, све до касног средњег века. Александра Стефанов посебно издваја римске стаклене посуде из 3. и 4. века, нађене у гробовима на локалитетима у Свилошу и Бешки, затим стаклене перле Сармата, те накит Авара.
- Најатрактивнији предмети по којима је Музеј Војводине познат у свету су позлаћени римски шлемови из Беркасова са стакленим украсима, који им дају парадни и луксузан изглед - истиче наша саговорница. - Накит од стаклених перли, огрлице, наруквице и украси на одећи коришћени су још у праисторији. На сталној поставци, готово непромењена техника израде перли од стаклене пасте може се пратити од старијег гвозденог доба, па до средњег века. Ђердане од перли сачињених од калцита, кости и камена током бронзаног доба, замениле су у старијем гвозденом добу стаклене перле са окцима. Тако је богата ниска перли пронађена у женском гробу, са локалитета Стубарлија, открила развијену технику израде и украшавања, односно топљења стакла и руковања стакленом пастом.
Према речима Александре Стефанов током млађег гвозденог доба почела је израда и препознатљивих стаклених наруквица кобалтно плаве боје. Бројни налази перли из тог времена потичу са локалитета Гомолава код Хртковаца.
- Стаклени накит је најчешће налажен у гробовима, као део личних предмета или ношње. Наруквице и огрлице коришћене су од Велике сеобе народа до средњег века, што потврђују налази из гробова са бројних археолошких налазишта који се могу видети на сталној поставци Музеја Војводине – наводи наша саговорница.
Стакло је постало део традиционалне сеоске одеће крајем 19. века. Развојем индустрије дугмади и перли у Чешкој и Пољској, накит од тих предмета постао је приступачан свим друштевним слојевима.
- У народним ношњама Војводине крајем 19. века, скуп и импресиван детаљ чинили су дугмићи од стаклене пасте који су пришивани на свечане женске плишане и сатенске капуте, женске, а понекад и мушке прслуке – каже Стефанов додајући да су највећу популарност почетком 20. века имале стаклене коничне перле са „сребрним“ премазом које су ношене у низовима око врата или су биле део украса на невестинским капама, док разнобојне стаклене перлице прате моду арт-деко стила између два светска рата.
Годишње се баци 100 милијарди флаша
Стакло је чврсти, прозирни, ломљиви материјал, који се добија тако што се кварцни песак, натријум карбонат („сода”) и посебна врста креча топе на високим температурама од близу 2.000 степени, док највећи удео готовог стакла чини силицијум. Научници претпостављају да је „измишљено” пре око 4.000 година и да је у Римско царство стигло преко феничанских трговаца.
Годишње се у свету баци близу 100 милијарди стаклених флаша. За разлику од Србије, Европска Унија има стопу рециклаже стакла од 73 одсто, а “шампион” старог континента је Данска са чак 98 одсто. То је једина сировина која се може у потпуности рециклирати, небројено пута враћати у тај процес, што утиче на многе факторе, када је очување животне средине у питању. Рециклирано стакло се користи у грађевини, вични неимари чак знају да изграде читаву кућу од флаша, а креативци га користе за уређење ентеријера и екстеријера. Многи од стакла праве накит, као и свећњаке, лустере, посуде и друге декоративне предмете.
У оквиру збирке примењене уметности чува се више од 150 експоната од стакла произведених током 19. века и прве половине 20. века у аустријским и чешким радионицама. Најбројније су такозване бањске чаше које су Војвођани куповали приликом својих честих путовања или боравака у бањама Чешке и Словачке, док мањи број потиче из Рогашке Слатине, која је у то време била произвођач кристалног стакла.
- Најзанимљивија је кристална чаша из 18. века са сценом каменовања Светог Стефана. Рађена је према специјалној
поруyбини за митрополита Стефана Стратимировића (1757-1836), али посетиоци не би требали да пропусте ни бидермајерску свадбену или венчану чашу, као и неколико које се односе на владарску породицу
Обреновић – препоручује Александра Стефанов. - Интересантан предмет у збирци примењене уметности Музеја Војводине је стаклена чаша са грбом Кнежевине Србије. Израђена је од провидног стакла, а осим кнежевског грба угравирани су и иницијали „Е. О.“, као и година „1877.“ Недавним истраживањем утврђено је да је вероватно припадала Ермили Николић (1844-1918), рођеној Обреновић, ћерки господара Јована, средњег брата кнеза Милоша Обреновића.
Ко одлучи да посети Музеј видеће и две спомен-чаше са портретима кнеза Михаила и Јулије Обреновић, које су изложене су на сталној поставци још од њеног отварања 1990. године као значајни предмети грађанског живота Војводине у 19. веку. Израђене су у пару и производ су аустријске или угарске непознате радионице и вероватно потичу из седме деценије 19. века, али стручњаци сматрају да су могле настати и касније. На једној се у овалу налази аплицирана фотографија попрсја кнеза Михаила Обреновића у официрској униформи, а на другој Јулије Обреновић.
Силвиа Ковач
