Приче из Музеја Војводине у Новом Саду – стаклене посуде

Предмети од стакла у архелогији не представљају значајан материјал као керамика јер су танки и ломљиви. Ретко се проналазе при ископавањима и то углавном у гробовима.
д
Фото: Музеј Војводине

Поред разнобојних перли, у склопу античке збирке у Музеју Војводине у Новом Саду чувају се бројне стаклене посуде из римског периода. Право је чудо да су се упркос крхкости сачувале до данас и да изгледају као да су направљене тек пре неколико векова.

Директорка Музеја Војводине и виши кустос-археолог Тијана Станковић Пештерац појашњава да стаклене посуде, као и сваки други археолошки материјал, могу много тога да открију о животу заједница које научници истражују, попут детаља о развоју технологије производње стакла, а тиме посредно и о економији. Као вид примењене уметности захваљујући таквим предметима може се сазнати о уметничком осећају и укусу људи који су живели у одређено време. 

- Један од највреднијих стаклених експоната из римског периода на сталној поставци Музеја је пехар из некрополе, односно великог гробља у Свилошу - каже Тијана Станковић Пештерац. – Израђен је од танког стакла, бледо зеленкасте боје, са видљивим пукотинама и спојевима. Облик му је коничан, а дно удубљено са заобљеним ивицама и био је гробни дар који је требао служити покојнику на „оном свету“, у загробном животу. Испод обода има хоризонтане линије и натпис „Узми пехар, пиј, на здравље!“.

Такав тип посуде с натписом био је производ рајнских радионица, а проналазе се и на осталим некрополама у провинцији Панонији из друге половине 4. века. Уз њега откривен је и луксузни крчаг, допремљен из радионице колоније Агрипина (данашњи Келн). Откриће потиче из гробнице зидане од камена и дробљене опеке, а припадао је мушкарцу који је живео између 35. и 41. године. Судећи по новцу који је пронађен у његовом гробу закључили смо да је живео у време царева Константина Првог (306–337) и Констанција Другог (337–361).

Шестоугаони крчаг, који неупућеног посетиоца лако може да завара да је дело мајстора модерног доба, припада једној од првих збирки коју је Музеј матице српске поклонио тада новооснованом Војвођанском музеју 1948. године. Иако су се израђивали и током прва два века нове ере, такви крчази од стакла на нашим просторима потичу из средине четвртог века.


Емајл у прединастичком Египту

Супротно увреженом мишљењу, стакло се производило и користило миленијумима. Врста стакла познатија као емајл производила се још у прединастичком Египту (до 3.100 година пре нове ере), а стакларство је било развијено у Међуречју (Вавилону и Асирији), Сирији и Феникији. Многи предмети од тог материјала нађени су у критско-микенској цивилизацији током трећег и другог миленијума, док описи плавог стакла на Агамемноновом оружју и на фризу Алкинојеве палате грчког песника и аутора “Илијаде” и “Одисеје” Хомера драгоцени су за научнике који на тај начин могу макар делимично сазнати и претпоставити како је изгледао тај занат у микенској епохи (од 1.600. до 1.100. године пре нове ере).


Како појашњава Тијана Станковић Пештерац, у римско време стакло је имало велику употребну вредност, а његова производња је била изузетно развијена и то након првог века пре нове ере, кад је откриће технике дувања стакла помоћу луле и пећи које су постизале високу температуру омогућила смањење трошкова производње.

- Стакло је постао популаран материјал, па су чак и мозаици који су украшавали куће имућних римских грађана прављени од њега – истиче наша саговорница. - Подстицај за производњу предмета од тог изузетног материјала стизао је и од римских власти, што је условило отварање бројних радионица и у далеким провинцијама. Стакларска производња била је  инвентивна јер су мајстори експериментисали не само са различитим техникама бојења, већ су успевали да произведу стоно посуђе које је коштало само један бакрени новчић. Значајна открића у гробовима римских грађанки показују да су предмети од стакла доминирали у животу жена попут посебних посуда у којима су се чували парфеми, козметички и медицински препарати.


Прозори тек у средњем веку

Стакло се може наћи и у природи где га стварају вулканске активности или удар грома у силицијумски песак. У средњем веку цењене су биле самостанске радионице широм Еуропе у којима се израђивало шарено стакло за црквене прозоре и које имитира драго камење. Падом

Цариграда 1204. године произвођачи стакла нашли су азил у Венецији, скромном средишту еуропског стакларства, и увели монопол у производњи луксузног стакла који се све до данас штити строгим законима. Од 14. века почело се израђивати и обично прозорско стакло. Производња и примена тог материјала нагло је порасла крајем 18. века када је пронађен јефтин поступак за његово добијање.


-  Од стакла је прављен и накит: наруквице, прстење, огрлице, ниске, дијадеме, а често су имитације драгог и полудрагог камена у стаклу уметане у метални накит.  Користило за израду разних посуда или малих луксузних предмета којима се трговало – набраја Тијана Станковић Пештерац.

Према њеним речима када је реч о овим просторима стакло су користили и Келти који су из своје прапостојбине, горњих токова Рајне, Роне и Дунава кренули у освајање на исток у четвртом миленијуму пре нове ере. Након пораза код Делфа 279. године формирали су трајна насеља у Подунављу, Посавини и Поморављу. Између осталог, Келти су користили стакло за израду накита, који посетиоци такође могу да погледају у Музеју.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.5626
Најновије вести