Поред редовних рубрика, Студије о музичкој уметности, Театрологија, Теорија и историја уметности, теорија културе, овај број Зборника доноси темат о зенитизму, авангардном покрету чији је развој везан за часопис “Зенит”. Тиме се обележава један век од када је у Загребу 1. фебруара 1921. млади књижевник, песник и преводилац Љубомир Мицић (1895-1971) покренуо месечну интернационалну ревију за уметност и културу. Редакција је 1923. пресељена у Београд где је часопис забрањен по публиковању 43. броја, децембра 1926.
Ова публикација је, како је указала главна уредница Наташа Црњански, уз Зборник који је издао Инситут за књижевност и уметност, са радовима 35 аутора, једина која је обележила јубиларну годину овог авангардног часописа. У Зборнику Академије уметности објављено је осам текстова о зенитизму окупљајући круг сарадника из неколико земаља што по речима професорке емерите Ирине Суботић сведочи о живом интересовању и данас за проблеме којима се „Зенит“ бавио пре свега за његов неисцрпан извор креативне енергије и хуманистичке вере да култура и уметност могу да преобразе свет. Зборник доноси разговор, који је Ирина Суботић водила са професорком емеритом Кристином Пашут, историчарем модерне уметности из Будимпеште, која се бави истраживањем мађарских, али и транснационалних веза међу авангардним личностима, појавама и покретима 20- их година прошлог века.
Есеј Иве Глишић и Тијане Вујошевић испитује како се зенитизам бавио стереотипима о словенском Орињенту, а посебно дискурсом о балканизму. Дијана Метлић у свом раду, како је указала на промоцији, бавила се Мицићевим схватањем односа између Балкана и Европе, као и тзв. опозицијом примитивно-цивилизацијско како би се истакле идеје интернационализма, пацифизма, космопилитизма као кључне за његову зенитозофију. Кроз анализу зенитистичког покрета „Балканизација Европе“, на челу са Барбарогенијем она је указала на Мицићев однос према старом континенту и његово настојање да се супротстави слици Балкана као европске „унутрашње другости“, те његову тежњу да европску културу препороди исконском, балканском снагом. Јелена Лалатовић разматрала је како су идеје представника совјетске политичке авангарде Лењина, Троцког и Лунчарског обликовале зенистистичко схватање историјске улоге авангардне уметности као нове уметности.
Мицићева монографија Нова пластика о украјинском скулптору Александру Архипенку, објављена у Београду 1923. била је у средишту интересовања Амре Латифић. Мицић у уводном тексту, како је ауторка рекла на промоцији, уводи нови теоријски појам „ортикопластика“ обједињујући окулоцентричну естетику и оптички илузионизам, антиципирајући трећу димензију у коју се може путовати само оком. Сам термин „оптикопластика“ за четири деценије антиципирао је појам „оп арт“. Архипенко је захваљујући сарадњи са Мицићем излагао своје радове у Београду на првој Зенитовој међународној изложби нове уметности. Његова скултослика „Две жене“ нашла се у заоставштини Мицића која се сада чува у Народном музеју. Марјан Довић, аутор из Словеније бавио се односом зенитизма и словеначке међународне авангарде, а Кристина Прањић значајем љубљанског часописа „Маска“ и текстовима које су тамо објављивали Љубомир Мицић и његов брат Бранко Ве Пољански. Кајоко Јамасаки у свом раду представља текст Ивана Гола објављен у „Зениту“ који показује ван европске тенденције авангарде поетике бавећи се стиховима јапанског песника Хоригућија, а разматра и Голово схватање јапанске поезије у контексту авангардне поетике у поређењу са програмским текстом Милоша Црњанског „За слободни стих“.
Н. Попов
