Давне 1946. године створио га је Морис Де Бевер (1923 - 2001), белгијски карикатуриста, стрип цртач и илустратор; Талични је у стрип (а одатле и у историју културе 20. века) ујахао на свом коњу Џоли Џамперу 10. октобра 1946. у епизоди „Аризона 1880.“ објављеној у часопису „Журнал де Спиру“ од броја 443 до броја 462, који је изашао 20. фебруара 1947. Комплетан аутор стрипа је Морис и тако ће бити наредну деценију, све до 1957.г. када је улогу сценаристе преузео Рене Госини (1926-1977); после Госинијеве смрти сценарије за Таличног је писало више аутора а после Морисове смрти ангажовано је неколико цртача да наставе серијал који излази и данас. Како је у својим првим појављивањима Талични био намењен искључиво магазинима дужина епизода је варирала од 10 до 20 или више страна што је узроковало малу пометњу у накнадним објављивањима у облику књиге-албума који су имали стандардизовану дужину од 48 страна.
Отуда су различити издавачи различито „склапали“ прве албуме а било је и прекрајања односно скраћивања неких сегмената, понекад и због сасвим бизарних разлога – нпр. штампари издавача „Дипуи“ превидели су, у епизоди „Златна грозница у Бизоновом потоку“ таблу 105 јер је била нацртана на полеђини табле 104 тако да је она била непозната све до објављивања у албуму „Велики родео“. Издање које је пред домаћим читаоцима је из продукције „Luckey Comics“ и у првом тому садржи албуме „Аризона“, „Златни рудник Кола Копача“ и „Велики родео“.
Талични је, наравно, прошао кроз дуг период проналажења свог коначног изгледа. Морис му је мењао физиономију тако да усамљени каубој често уопште не личи на себе (а камоли на Гарија Купера који је, наводно, био инспирација за овај лик). Дакле, глава му је час издужена час округла, нос му је био мање или више спљоштен, доња усна није била издужена јер Талични испрва није имао цигарету у устима (то је дошло касније да би у новим верзијама опет престао да пуши па му из уста најчешће вири каква травчица). И препознатљиво облачење се мењало – у првој појави он носи жуту али карирану кошуљу, модели шешира и чизама такође се мењају; ипак, марама око врата је „из прве“ била и остала црвена.
Његов најбољи пријатељ, коњ Џоли већ има своју „личност“, предузима иницијативу кад је потребно, брине и жали за газдом (кад се овај, наводно, удавио) па се чак и бије са коњем лошег момка. Талични на крају прве епизоде одлази у прерију и дува у усну хармонику; требаће му неко време док се не устали одлазак према залазећем сунцу уз тужбалицу о усамљеном каубоју који је далеко од дома свог. Но, иконографија серијала тек је почела да се ствара, касније ће стићи разноразни хероји Дивљег запада и кључни Томови противници – браћа Далтон.
Прве Морисове приче су класичне вестерн приче о пљачкашима, родео такмичењима, златној грозници и полуделим старим копачима. У њима се инсистира на бизарним ликовима (Ден Давитељ, браћа Пиштољ, бандит Цезар Цигарета), необичним локацијама (Груменград, Навахоград, Десперадоград) или рекламама (за виски „Варикина“). Посебно је необична епизода „Двојник Таличног Тома“ у којој Талични покушава да докаже да није Луди Џим осуђен на вешање; на крају приче Талични убија Џима што се не дешава често јер Том бандите најрадије „приводи правди“. Морис редовно инсистира на геговима, односно на свакојаким вратоломијама, па целокупна атмосфера подсећа на неме филмске бурлеске са много јурњаве и тучњаве.
„Талични Том“ спада у најпопуларније комичне стрипове друге половине 20. века у Европи; доживео је мноштво издања, прешао је и на мале и велике екране, а његов лик и реплике, посебно у периоду када је ингениозне сценарије писао Госини, постале су део популарне културе тог времена. У бившој Југославији Талични је био омиљен међу стрипољупцима свих узраста а појављивао се у безбројним публикацијама почев од „Цртаних романа“, у којима је био крштен као Срећко Муња, „Кекеца“, „Политикиног забавника“, „Цака“, „Бисер стрипа“... Као колор албум је штампан у „Астериксовом забавнику“, едицијама „Дечијих новина“, „Политике, „Маверика“ све до „Веселог четвртка“.
Илија Бакић
