„И нама је радостан рани пролећни дан у Славонском Броду где се пре два века родио песник идеала, песник искушења и творац храброг и динамичког лирског гласа, и усправна и полетна животворна и надајућа поезија с њим, која је брзо заузела своје место спрам оквира старог српског песништва, тихог, готово учмалог, каква је и била наша стварност након векова ропства и епског пребирања по средњевековним развалинама и царства и душе народне”, истакао је у свом слову Игор Мировић, председник Покрајинске владе и председник Организационог одбора за обележавање великог јубилеја.
Бранка је, наводи Мировић, осветљавао стражиловски светионик и са далеких хоризоната у којима је још живела по која искрица слободе. „Бранков полет означио је нови пут, не само за књижевност, него и за народна надања. А то је било - и данас је - најважније! У постојаност таквих осећања Бранко је веровао као мало ко пре њега и зато је ова година - заправо година Бранкове и наше живе вере. А она мора бити запета са сребрним луком , на нашим мостовима а не туђим. Вера у идеале и вера у завет у идеалима, које морамо следити у нама и међу нама, управо на Бранковим и нашим стожерним стиховима због којих га изнова и читамо. Ал’ што певах неће пропанути/Након мене хоће останути... А остао је, како каже Јован Скерлић, истински песник, срце младости, са снагом и оригиналношу великог талента. Остале су песме које су значиле читав књижевни преврат, песме не само најчитанијег него и најпеванијег српског песника. Наше време, наш данашњи тренутак, писао је Милан Богдановић касније, налази у Бранку ону виталну полетност, онај дах животне радости, дубоко осећање за вредности живота које наш човек никада раније није могао осетити и схватити. И заиста, посебно смо привилеговани можемо сведочити о великом сусрету са Алексијем Радичевићем два века од његовог рођења, песником који је оставио својим невеликим али снажним делом велики траг у нашој књижевности, култури, историји и народној души”, поручио је Мировић.
Не дешава се тако често у свету поезије да неко песничко име буде овенчано таквим ореолом славе какав краси Бранка Радичевића, тим пре ако се узме у обзир да је умро у 29. години и иза себе оставио свега 54 лирске песме, седам епских, два одломка епских песама, 28 писама и један одговор на критику. Много тога овом поети даје митску димензију. Јер, каже се да је “као метеор пројурио кроз кратак, али динамичан живот, исцртавши путању непоновљиве песничке судбине”.
„Мисија Бранка Радичевића јесте једна од најдубљих загонетски српске културе. Јер Бранклпо је песник који је дотакао оне трансфизичке корене ствари, неко ко је побудио и пробудио у нама једно дубоко сећање. Зато је Бранко Радичевић велик, зато је он несагледив, и зато га морамо увек изнова откривати и увек изнова изучавати”, навео је у својој песничкој беседи Драган Јовановић Данилов. „Бранко Радичевић нас учи да нема друге обећане земље до оне коју човек може пронаћи у свом срцу. И данас свака осетљива српска душа осећа то душевно грејање које долази од Бранкових песама. Песме Бранка радичевића су света места напшег националног сећања, оне нас нагоне да се загледамо дубоко у своју културу, да се загледамо дубоко у себе, у своја унутрашња свитања, у своја унутрашња расцветавања”...
Свечаној академији поводом 200. годишњице рођења Бранка Радичевића, присуствовали су и новосадски градоначелник Милан Ђурић, председник Матице српске проф. др Драган Станић, директори Архива Војводине и КЦВ Милош Црњански, др Небојша Кузмановић и мр Ненад Шапоња, директир Бранковог кола Ненад Грујичић, ректор Карловачке богословије поротојереј Јован Милановић, чланови Покрајинске владе, представници Војске Србије... У пригодном програму су учествовали чланови Хора, Дечјег хора, Оркестра, Балета и Драме Српског народног позоришта.
М. Стајић
