Представа је намењена шестогодишњацима и деци нешто старијег узраста од тог, али и родитељима, јер у њој могу да препознају бар две важне поруке о данашњем животу.
У представи изговарате врло важну реченицу да је увек боље без цара, али сви људи ипак теже да га имају. Шта је то у људима што их тера да се увек некоме клањају и диве?
– Ја не знам, можда је штос у томе што то научимо као мали, имамо родитеље који су некако главни, који су наши цареви и онда после цео живот мислимо да увек мора да постоји неко ко зна боље од нас – за нас. И никад, заправо, у животу не схваитмо да ми сами морамо да научимо да препознамо шта је најбоље за нас, како да возимо свој живот.
Има ли данас неког цара који није го? Ко је он за вас?
– Тешко је рећи, њега свако у себи мора да нађе. Нажалост, сви смо ми прекривени маскама. скривамо се иза нечег, не желимо да покажемо неке делове себе, калкулишемо да би нам био некако боље и не размишљамо много о другима... Обученог цара могуће је данас наћи само у себи, ако се отвориш, спознаш себе, допустиш да се мењаш, учиш, будеш све бољи.
Тешко је данас освојити туђу пажњу, дечју посебно. Стално им је досадно, засути су разним садржајима који опседају њихова чула. На који начин глумац који прави представу за децу размишља о ономе што ће њих заинтригирати и занимати?
– Мислим да су принцип и база исти као и у позоришту за одрасле. Суштина свега је у искрености: кад си искрен, онда ће то што радиш пратити било ко, у кафићу, или на позорници. Дакле, искреност пре свега, без глуматања. Разлика у односу на позориште за одрасле је то што за децу све мора да буде једноставније, да нема много филозофирања, да они то разумеју. Наша представа је фул шарена, јер се догађа у фарбици текстила, али ја мислим да за клинце представе не морају да буду тако фул шарене, свих боја, него да их морамо учити некој визуалности и естетици још на почетку њиховог живота.
Учитали сте у представу кроз две мале реченице и два велика светска проблема: један је екологија, други је незапосленост. Разумеју ли то деца?
– Доста смо разговарали о томе треба ли том узрасту говорити о тим темама, али смо на крају рекли, нека размишљају о томе, ако ништа друго - нека питају родитеље, нека питају зашто, па онда нека се и родитељи замисле, нека схвате шта се догађа, нека се подсете на то да смо се навикли на све то што нам је сада нормално, а није нормално.
Шта вас занима у великом позоришту, шта је топ тема у позоришту за вас?
– Позориште данас мора да буде актуелно. Имамо Нетфликс, серије, филмове, све је јако занимљиво и примамљиво и зато позориште мора изненадити. Ја то покушавам да радим кроз нови циркус, акробације, игру, лутке, комбинацију лутака и драмских сцена, уводи театар објекта, користим цело своје тело, од покрета до гласа, певања, анимацију предмета, то ми се чини интересантним.
Какав је положај уметника у Словенији данас, нарочито после трауматичног искуства пандемије и чињенице колико је, посебно независних уметника изгубило могућност да ради?
Мислим да је ситуација свугде иста, значи не могу да кажем ништа добро. Све се зауставило, тек сада се ствари мало буде, али нисмо на оном нивоу као што је било 2019. године. У позориштима се људи боје да инвестирају у нове људе, да имају госте, не знају какви ће бити потези владе, министарства културе, поготово са оваквом ситуацијом у целом свету. Сви имамо осећај да, ако ће се негде резати, то ће бити у култури.
М. С.
