Тужна историја јединог нашег аутентичног авангардног покрета: Зенитисти свих земаља, уједините се!

Звучи помало апсурдно да је зенитизам као једини српски аутономни авангардни покрет који је имао неког утицају у Европи иза себе није оставио ни једно дело веће уметничке вредности.
zenitizam1
Фото: приватна архива

Али, иза њега је бар остало завештање јединог нашег књижевног „изма“ који је оставио трага шире од граница Србије и тадашње Југославије.

Зенитизам је као покрет настао уз часопис „Зенит“ који је излазио у Загребу и Београду у периоду од 1921, све до 1926, када је забрањен. „Зенит“ је уређивао Љубомир Мицић, који је био главни теоретичар и вођа овог покрета, а у њему су повремено сарађивали и Милош

Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер, Станислав Краков и други истакнути писци. Додуше, сарадња са већином је веома кратко трајала – већ после објављивања манифеста зенитизма 1921, сви поменути сарадници су се јавно оградили од Мицића и покрета јер их је увредило што су били изостављени при писању манифеста.

Часопис је сарађивао и са многим европским авангардним уметницима чије је текстове као интернационална ревија за уметност и културу доносио у оригиналу. У „Зениту“ су своје радове објављивали Иван Гол, Ел Лисицки, Василиј Кандински, Маринети, Александар Блок.

Фото: приватна архива

Непосредно пре покретања „Зенита“, Бранислав Мицић (познат и под псеудонимима Виргил Пољански, Валериј Пољански, Виј Пољански, Бранко Ве Пољански), песник и сликар, брат Љубомира Мицића, 1921. у Љубљани објављује први и једини број „Светокрета“. Уредник је од прве до последње странице сам написао свој сопствени часопис. У „Сунцокрету“ се појавио наш први аутентични књижевни манифест. У духу апсурда у њему пише: „Живела Република! Живео Краљ! Живела Интернационала!“. Ипак, манифест Пољанског више негира старе вредности него што нуди ишта ново. Исте година у Загребу излази први број књижевне ревије „Зенит“ са бучним уводом: „Уједините се, зенитисти и сви револуционарни духови Балкана!“ Позив је био упућен младој генерација стваралаца, са жељом да се дистанцирају од традиционалне поетике њихових претходника.

Могло би се рећи да је зенитизам био покрет у ком су смешани сви токови европске авангарде. Неки критичари сматрају да је зенитизам, у свом текстуалном лудизму и анархији само варијанта дадаизма, међутим главна идеја водиља чини ове покрете много мање сродним. Суштинка разлика била је идеолошке природе. Иако су увек били спремни да се играју у својим текстовима, зенитисти су то схватали више него озбиљно, тражећи у томе само средство да се изнесу идеје у које су веровали, док су дадаисти налазили крајњи циљ управо у бесмислу који су производили у свом текстуалним експериментима.

У Зениту бр. 2 Зенитиста (по Мицићевом каснијем сведочењу, то је био Станислав Винавер) пише: „Дадаиста каже да ствара несвесно. То је лаж јер они свесно дрљају и брбљају. Цео дадаистички покрет је у ствари једна велика комедија коју су измислили људи иначе врло духовити и интелигентни, који хоће да се забављају а највише их забављају они који их схваћају озбиљно.“ После свађе са дадаистом Драганом Алексићем Мицић је далеко оштрији и сликовитији: „Дадаиста је човек са два пениса. Један у мозгу а други међу ногама. Онанише онај који му је у мозгу“.

Фото: приватна архива

Мицић је тежио да зенитизам учини широким покретом, филозофијом живота која не би обухватала само књижевност, већ и све остале гране уметности. Били су заинересовани за позориште, сликарство, а нарочито филм као нови вид уметничког изражавања. У зенитистичким радовима често се спомиње Чарли Чаплин, а Пољански га у једном стиху назива новим Христом. Посебна пажња била је посвећивана графичком изгледу часописа са фреквентном употребом типографских и других знакова (звездице, стрелице, упитници, ускличници), често је тираж једног истог броја штампан у више различитих боја, па чак и на различитој врсти хартије. Интензивна је била сарадња са руском авангардом, тако да је „Зенит“ објављивао репродукције најистакнутијих тадашњих уметника – Владимира Татлина, Александра Архипенка, Казимира Маљевича, Ел Лисицког, Александра Родченка али и Василија Кандинског, Макса Шагала и Пабла Пикаса. Врхунац овакве сарадње био је чувени број 17/18 назван Руска свеска за који је Лисицки специјално радио насловну страну. Зенитисти (као и дадаисти, уосталом) умели су да инкорпорирају текст са сликама и графичким решењима у неодвојиву целину, тако да прештампавање истог текста са промењеним преломом напросто није било могуће.

Др Настасја Писарев

EUR/RSD 117.4849
Најновије вести