У питању је пројекат који представља жанровски разноврсну Давићеву филмску и видео продукцију у контексту савремене визуелне уметности и друштвено-политичких околности које су, како наводи кустоскиња Гордана Николић, „парадигматски обележиле ангажовани приступ аутора и избор осетљивих тема”.
Александар Давић (1961-2020) био је филмски редитељ, интермедијски уметник, сценариста, продуцент, едукатор и глумац, професор филмске и позоришне режије на Академији уметности Универзитета у Новом Саду и професор дигиталног видеа на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. Током четири деценије рада, своју уметничку праксу је реализовао самостално и коауторски у областима документарног, експерименталног и играног филма, музичког видео спота, видео уметности, видео скулптуре и позоришта.
Његови филмови и видео радови су приказани и награђивани на бројним домаћим и међународним филмским и медијским фестивалима, и излагани су у музејима (МСУВ, МСУБ, Музеј историје Југославије). Последње његово остварење, документарни серијал од 6 епизода „Наша историјска авангарда” у продукцији Рорема?ине (2020), бави се историјом авангардних уметничких покрета у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији, односно дадаизмом, надреализамом и зенитизмом. У колекцији МСУВ се налазе и копије Давићевих ауторских видео радова Последња дадаистичка представа (1992) и Очевидац (1996), као и оних насталих у сарадњи са асоцијацијом „Апсолутно” Абсолутелy Деад (1995) и Good Evening (1996).
Управо је антологијско остварење Последња дадаистичка представа”, које представља ванвременски омаж и реактуелизацију идеја интернационалног покрета Дада, од посебног значаја у контексту доминантних десних политичких тенденција последње деценије XX века. Овај видео је излаган и у Музеју савремене уметности Војводине и у Музеју савремене уметности у Београду, у оквиру селекција најзначајнијих уметничких дела из деведесетих година прошлог века. Међутим, ретроспективна Давићева изложба не акцентује само најзначајније уметничке него и оне његове педагошке активности, које се ослањају на авангардне традиције, уводе експерименталне поступке и технолошке иновације у промишљању и продукцији покретне слике и звука.
Давић је своју педагошку праксу формално започео на Академији уметности Нови Сад 1992. године као асистент на одсеку за драму, да би од 2013. године наставио рад у звању редовног професора. Филмски ствараоци који су били Давићеви активни сарадници чине данас наставни кадар на драмском одсеку АУНС: Синиша Бокан, Јован Милинов-Тоба, Саболч Толнаи, Милош Пушић... Поред формалне (само)едукације, његова интересовања о уметности, технологији и различитим друштвеним феноменима пре свега су била усмерена ка неформалној дистрибуцији и размени знања које је интегрисао и у рад са студентима. Помагао је и учествовао у продукцији њихових филмова, па је тако са својим тадашњим студентима Саболчем Толнаијем и Ненадом Милошевићем реализовао и антологијски документарни филм о студентском протесту Ове ноге нису мале (1997).
Од краја осамдесетих година 20. века Александар Давић је сарађивао с протагонистима музичке рок и (нео)панк сцене из Новог Сада и Београда. Тако је радио на конципирању и реализацији музичког спота уметника Зорана Булатовића-Балета, а касније и спотова бендова Боје, Обојени програм, ЕКВ и Октобар 1864. Ови спотови представљају амплитуду различитих експеримената интегрисања визуелне естетике са музиком.
С друге стране, искуства рада у дугометражној играној форми стекао је као асистент режије на снимању филма „Горила се купа у подне” Душана Макавејева из 1993. Деценију касније, његово дугометражно играно остварење „Журка”, чија је радња смештена у прве дане рата 1991, приказано је на неколико филмских фестивала у Европи и награђено је за најбољи сценарио на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи. Након тога, Давић је реализовао још три краткометражна играна филма у својој продукцији: „НС Рулет” (2012), „Игралиште” (2014) и „Златни дечак” (2015).
Ипак, видео уметност и видео инсталације су области које су омогућиле Александру Давићу да се афирмише ван традиционалног филмског формата као значајан аутор на сцени савремене уметности. Како наводи Гордана Николић, у редитељској концепцији и монтажи ових видео радова доминирају необичне и ритмичне аудио-визуелне јукстапозиције инспирисане естетиком филмова Џиге Вертова, односно (пост)авангардног и експерименталног филма/видеа. Тако видео рад Добро вече (1996), поред оштре критике друштвене улоге медија, представља и један од пионирских примера употребе нелинеарне/компјутерске монтаже у праксама видео уметности код нас. Већину видео радова је реализовао у сарадњи с асоцијацијом „Апсолутно” и групом ФИА, док му је ауторски рад у жанру видео скулптуре „Очевидац” (1996) донео, између осталог, Златну награда Београда за најбољи експериментални видео на Југословенском фестивалу краткометражног и документарног филма/видеа.
Ретроспективна изложба „Александар Давић: Последња дадаистичка представа” траје до 13. новембра.
М. Стајић
