После хиљаду и једне ноћи

Познато је да је роман “На Дрини ћуприја” Иве Андрића својеврсна хроника. Вишеградска, али због стратешки одабраног места - забачена касаба је на једној од могућих међа Истока и Запада

- “На Дрини ћуприја” је хроника целог овдашњег света, некад под Турским, некад под Аустругарским царством, где се Андрић у приповедању и зауставио.

Требало би да је познато и то да иако у имену носи оно што га симболички снажно одређује, роман је састављен од индивидуалних судбина прожетих трагичношћу због које је Андрић уметност знао да упореди са Шехерезадиним причама -  заваравањем смрти. Представа коју је режирао Кокан Маденовић у Српском народном позоришту као основни мотив има управо смрт, односно крвника у нама. Уз Србе и Турке, Младеновић тај дијапазон проширује у причу уводећи и Хрвате, чинећи ствар још страшнијом када их у прологу и епилогу представе заиграју деца. Наоружана и обучена у маскирне војне униформе.

Захваљујући специфичној грађи (Андрићев чувени роман нема главне јунаке, једну развојну радњу, нити развијене дијалоге) Кокан Младеновић уз помоћ драматурга Светислава Јованова обликује углавном монолошку структуру драматизације, додајући јој дијалошке реплике, сонгове, аутентичне молитве, уводећи говор на турском, немачком, мађарском, као и епизоде из Другог светског рата и рата из деведесетих, када се распало “југословенско царство”. Мало фалсификовање Андрића (нису Илинки у мост узидана деца, Лотикин Густав није добио Србе да их ’беси, нити је она продала свој хотел, поучавала народ...) у функцији је целине и делује уверљиво. 

Импресивну представу маштовите режије (спектакл) у знатној мери одређује импонзантна сценографија Марије Калабић. Коси фронтови који одређују корито реке, али и сурове обале из којих као заточеници излазе касаблије, вода којом је испуњена сцена, мост који се саставља и раставља од столова и столица, све је направљено врло функционално. То је важно јер сценографија на којој, у којој, око које се игра, ангажује цео ансамбл на плану физичке игре.

Глумачких задатака има на претек, јер је Ирена Поповић веома ефектно, на основу изворних инструмената и мелодија, компоновала и музику за сонгове (музика се изводи уживо); Андреја Кулешевић је креирала покрет који на моменте има елементе народних игара, а сваки од извођача има својих “пет минута славе”, време да се умре. И костим Татјане Радишић који сугерише мртвачку униформност, са детаљем као да су из мртвачнице - закаченом цедуљицом са годином смрти, више је него употпунио доживљај.

Ансамбл СНП-а као ретко кад је деловао моћно, са улогама које су у први план истуриле Марију Меденицу (Илинка), Милована Филиповића (Плевљак), Марка Савића (Радисав), Југослава Крајнова (Коста Баранац), Радоја Чупића (Ћоркан), Даницу Грубачки (Фатима), Гордану Ђурђевић Димић (Лотика), Мирослава Фабрија (Алихоџа). На задату тему и варијације одлично играју још: Јелена Антонијевић, Страхиња Бојовић, Григорије Јакишић, Душан Јакишић, Милан Ковачевић, Тијана Максимовић, Сања Микитишин, Вишња Обрадовић, Игор Павловић, Александра Плескоњић, Нина Руукавина, Оливера Стаменковић.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.5937
Најновије вести