Тако су пре неколико година у Музеју Војводине у Новом Саду наишли на предмет, односно фрагмент теракоте црвене боје са мањим траговима беле превлаке, за који су мислили да припада делу лампе или грађевинском украсу, а који је пронађен приликом археолошког ископавања виле рустике у Хртковцима, на локалитету Врањ 2006. године. Према речима вишег кустоса – археолога мр Тијане Станковић Пештерац прича о поновном открићу предмета говори о лепоти позива кустоса, а да истраживање у депоу и кроз музејску документацију и литературу представља изазов.
- С обзиром на то да је очуван само део теракоте, не изненађује што стручњаци нису препознали о чему с ради. Ипак детаљним увидом у иконографске представе грчко-римских божанстава, накнадно је закључено да је реч о теракоти са приказом бога Пријапа, а слични примерци су пронађени и у другим деловима римске Паноније, док је Сирмијум (Сремска Митровица) био један од градова у којем се сасвим поуздано налазила радионица за њихову израду - каже наша саговорница додајући да су теракоте Пријапа могле служити као дар који се излаже или похрањује на светом месту у ритуалне сврхе, али да оне сведоче о веровањима становништва које је живело на просторима Срема у римско време. - У грчкој митологији Пријап је сеоско божанство плодности, син Диониса и Афродите. Према миту љубоморна Хера, Зевсова супруга и заштитница брака и удатих жена, дотакла је трудну Афродиту, па је дете рођено као наказа, с великим језиком, надувеним стомаком и великим полним органом, а ужаснута Афродита га је оставила у планини, где га је пронашао пастир који је био уверен да ће му његова наказност обезбедити плодност животиња и биљака.
Пријап је био похотљив, прогонио је како богиње тако и смртнице, али се сматрао доброћудним, јер се старао о размножавању стоке и ројењу пчела, бринуо о њивама, шумама, виноградима, баштама и воћњацима. Такође, сматран је богом телесне љубави, који је љубавнике саветовао и штитио, а женама давао плодност, док је онима који га нису поштовали одузимао полну моћ.
- Пријап се временом мењао: од изворног грчког облика сеоског божанства плодности из Лампсака, до римског градског бога - појашњава Тијана Станковић Пештерац. - Градски услови благо су променули Пријапа, те је постао баштенски бог који тера лопове и подстиче плодност биљака, а његове статуе постављане су као страшила у римским вртовима. У напуљском Националном археолошком музеју чува се и фреска из Помпеје на којој је Пријап представљен са наглашеним фалусом (полним органом), али и атрибутима Меркура – кадуцејем (по грчкој митологији то је штап око којег су обмотане две змије, на чијем врху се налази огледало или кририла) и крилатим сандалама, што говори о римском обичају стапања особина различитих божанстава у једног.
Иако је сакупљено релативно много података о култу и миту о Пријапу, мало тога се поуздано зна о ритуалима. Познато је да су Пријапу приношене жртве попут магараца, јарчева, овца, прасади и рибе, али и венци од цвећа, класје, разни плодови, каша од пасуља, мед и млеко…
- Претпоставља се да је ритуал у Пријаповом култу био разуздан, а римски писац Петроније у делу „Сатирикон“ описује као ритуал сачињен од низа блудних радњи којима је руководила свештеница - открива Тијана Станковић Пештерац напомињући да су Римљани били познати по раскалашаности и сексуалној слободи. - У „Сатирикону“ се помиње ритуално силовање, везивање руку и ногу, те употреба пића „сатџрион“, које се сматра јаким афродизијаком, са халуциногеним или токсичним састојцима, који би помагали да се издржи мучење. Уколико се очувани део Петронијевог текста схвати дословце, посвећени би након мучења пролазили кроз ритуално чишћење – масирање уљем и пресвлачење, а потом учествовали у обилној гозби са пуно јела и вина, што би се опет на крају завршавало ритуалним силовањем.
Занимљив је начин приказивања тог бога који је изазивао је подсмех и критику бранилаца хришћанства. Углавном је представљен је са наглашеним гениталијама, разним плодовима и рогом изобиља, често како рукама диже свој плашт, откривајући полни орган. Постоји велики број представа Пријапа пронађених широм некадашњег Римског царства. Углавном се ради о статуама, статуетама, хермама (слично бисти) и рељефним плочама, али понегде и на предметима примењене уметности, који су израђени од различитих материјала – дрвета, теракоте, мермера, бронзе или олова. Оне најједноставније рађене су у радионицама локалних мајстора, често су грубо изведене и малих димезија, попут теракота Пријапа из Хртковаца и Сирмијума, а претпоставља се да их је наручивало и куповало сиромашније становништво и да су имале функцију заветних дарова.
Силвиа Ковач
Фото: Музеј Војводине у Новом Саду
