„Божји људи“ Боре Станковића у Врањанском позоришту

Некако, као по правилу, дела Боре Станковића можете видети у позоришту које носи његово име, у Врању, а недавно га је посетила екипа “Критичарског каравана”, пројекта Удружења позоришних критичара и театролога Србије, који финансира Министарство културе и информисања, у сарадњи са медијима који још увек негују осетљиву врсту коментара.
e
Фото: pixabay.com

“Божји људи” назив је представе рађене по збирци приповедака Боре Станковића (драматуршкиња Милица Костић), у режији Наташе Радуловић. Само име симболичан је назив за оне који, сем Богу, немају бог зна чему да се надају на овом свету. Раштркани у Бориној приповедачкој магији, између љубавника који би да се узму, преко оних већ у браку, а немају заједничког пута, до оних усамљених, који нису, нити ће, игде да оду, раштркани су и у новијој врањској представи. Али, на другачији начин, отелотворени како то сценске конвенције налажу. На жалост, не тако бујно симболички и семиотички богати, ако би и овде, као код Боре Станковића, речником контрапунктирали њихово сиромаштво.

Ликови из “Божјих људи”, такозвани божјаци, и нису баш “на овом свету”. У представи још јаче и више, због решења сценског простора са крстачама (сценографија редитељке), иронично гламурозно “опшивених” лед диодицама (“свећицама за јелке”), они живе, животаре, на гробљу. Још тачније, потцртаније, на гробљанској капији, улазу/ излазу, где се одвијају све сцене. Док су живи, сви актери су ту, “на гомили”. Глумци Јелена Филиповић, Бојан Јовановић, Тамара Стошић, Ненад Недељковић, Милена Стошић, Марко Петричевић, Александар Михајловић, Драган Живковић, Радмила Ђорђевић, осим што чине јединствену групу несретника, чине и један раштимани оркестар који осим што даје

музичку подлогу представи (композиторка Ана Крстајић), прави и посебно језовиту атмосферу. Како који умире, тако и нестаје (и са сцене).

Драматуршки резови, фрагментарност, сонгови, динамизују радњу, с том примедбом да у представи заправо нема такозваних динамичких таласа. Пауза и репетиција су доминанте, и то не баш као (пожељне) стилске фигуре. Не зато што је реч о (добро) познатој прози, не зато што судбине људи које видите у ритама (костимографкиња Ивана Младеновић), у стању да се боре, па и отимају за корицу круха, дукат, кров или колевку, делују већ решено, него зато што редитељка изнова и изнова “прича њихову причу” (“препричава”), сугерише једно те исто, а глумци то доследно прате - психолошки реализам, који не ослобађа све дамаре наизглед зачудне, а победоносне воље за живот, за љубав, за слободу, за рад, за рађање, па и смрт. Мотиве који су ту, у делу, па и у представи, само затомљени простом поделом. Другим речима, не делује довољно убедљиво да “њихово је царство небеско”. 

И да не буде забуне, божјаци овде имају везе са религијом само утолико што се суочавају са правом овоземаљском бедом, дакле социјалном тематиком. Што се углавном на своју штету сукобљавају са ликовима као што су насилни газда, осиони чорбаyија, среброљубиви свештеник, муж пијанац... Утолико је горе што се од силе илустрација беде не види толико то да је све то што није њихово, а тешко им је или теже доступно, пепео, прашина; колико се види да им је патња као судбина.

        Игор Бурић

EUR/RSD 118.0039
Најновије вести