Ковачевић осим режије, потписује и сценографију, избор музике, а и тумачи једног од ликова из дела - Мармеладова.
Ове године се навршило два века од рођења великог руског писца, међутим теме које се обрађују у његовим делима су и данас непролазне.
Нову представу је припремио „Руски театар у Београду“ уз подршку Фондације „Руски мир“ и Руског дома.
Екипа Танјуга је присуствовала генералној проби овог руског класика на интимној позорници Руског центра за науку и културу - Руског дома.
Нисам сигуран колико је наша верзија представе модерно читање романа, већ смо се сви у глумачком и ауторском тиму представе фокусирали да што дубље и тачније прочитамо Злочин и казну, а не да измишљамо нешто ново, истакао је редитељ и глумац Ковачевић.
Драмски уметник и аутор представе према Достојевском навео је да су у позоришном језику осмислили начин да испричају и представе цело дело, а да драма на сцени тече као прича коју публика чита.
Ковачевић је открио да нови пројекат представља целину која нема прекиде ни промене, већ ситуације проистичу једна за другом, као нераскидиви низ.
Мислим да смо у томе и успели, да постигнемо тај осећај целине, што је за мене као редитеља овог комада можда и највећи успех. На тај начин смо прилагодили Достојевског сцени. Али, да се нешто ново смишља и дописује у драми у односу на оригинал Достојевског, заиста се не осећам достојним да тако нешто учним, каже Ковачевић.
Најдубља размишљања о вери и моралу преплићу се са детективском причом где се истражује брутално убиство старице, коју је починио главни јунак романа.
Представа ће подсећати на сан који је студент Раскољников могао сањати пролазећи кроз стања бунила, а шест водећих ликова ће приповедати ту причу о убиству и смрти душе - трагање за самим собом, Богом и истином, што брине Раскољникова, али и Достојевског.
Коју цену ће главни јунак морати да плати за сваки од ових корака ка себи или од себе, ка Богу или неверју, љубави или мржњи, нека су од питања која се провлаче кроз комад.
Драматизацију романа потписује Зоран Костић и она је обухватила готово интегралну верзију дела, премда нису могли сви могући ликови да стану у позоришну верзију, због великог обима класика руске књижевности.
Ипак, како каже редитељ, сви они важни ликови који утичу на свет главног јунака Раскољникова, присутни су у драматизацији.
Раскољникоа глуми Никола Штрбац, Порфирија игра Михаило Лаптошевић, лик Разумихина тумачи Владимир Максимовић, Соња је Евгенија Ешкина Ковачевић, Дуња - Митра Младеновић, глас Мајке је позајмила Рада Ђуричин, док је Мармеладов - Даниел Ковачевић.
Сигуран сам да је Достојевски вечно актуелан. Посебно ова прича Злочин и казна, док сам читао и радећи на њој, схватио сам да у свакој могућој сцени може да се пронађе нека паралела са данашњицом. Зато је он тако - велики. А сви велики писци су актуелни - вечно. Посебно је овај роман такав, сматра редитељ, глумац и сценограф драме.
Романи Достојевског су оживљени на позоришним сценама Београда и Србије, у интегралним или појединим облицима, честа су инспирација домаћим драмским уметницима.
Тако је годинама са великим успехом на репертоару Народног позоришта у Београду драматизација дводелног романа “Зли дуси” у режији Татјане Мандић Ригонат, глумац Небојша Дугалић такође веома дуго игра монодраму “Исповест Дмитрија Карамазова” (Мадленианум) као одломак из дела “Браћа Карамазови”, а управо тај роман се игра у Позоришту Славија већ осам година, у режији Владимира Лазића.
Дело “Злочин и казна” је неколико сезона било на репертоару ЈДП-а у редитељској поставци Ане Томовић, али и “Записи из подземља” на истој сцени, редитељке Ане Ђорђевић.
Занимљиво је да је Достојевски током живота писао углавном прозу, романе, приповетке, али не и драме као други руски класици (Чехов, Гогољ), а опет ауторима и глумцима не представља проблем да његове романе оживљавају и претварају у драме.
Као глумац у каријери сам се први пут сусретао са представама насталим према романима, а не драмама. Мислим да је за сваког глумца право благо да има роман као основу за играње. Кад год постоји недоумица, глумац има чему да се врати, каже Ковачевић.
Он се присетио када је радио представу “Дервиш и смрт” према роману Меше Селимовића, барем 10 пута је прочитао дело током процеса рада и сваки пут је пронашао нешто ново и корисно.
Слично му се десило и на овој представи, јер се до те мере аналитично и детаљно бавио књижевним делом, да је морао да се контролише и заустави у неком тренутку, јер толико тога има занимљивог и филозофског у роману, да се не може све поставити у један целовечерњи комад.
Трајала би нам представа седам дана, приметио је Ковачевић, иначе познат као главни глумац филма “Као рани мраз” - редитељски деби преминулог кантаутора Ђорђа Балашевића.
Понекад је уметнику можда компликовано и представља оптерећење да буде готово комплетан аутор, глумац и редитељ.
Делује да јесте комплексно, мада, узећи у обзир да сам од самог почетка тачно знао како би представа требало да изгледа визуелно и шта желим овим постићи, онда је и једноставно. Мој избор музике је дошао уз то, све време сам знао како она треба да звучи, и на крају сам је веома лако одабрао, приближио је аутор свој рад на представи где су у екипи још аутор анимације у песку - Шеомир Гучепшоко и костимографкиња Невена Миловановић.
Даниел Ковачевић неколико сезона у Београду и широм Србије игра и у представи “Јазавац пред судом” према делу Петра Кочића из 1904. године, тако да га интимно занима да ствара нове варијанте домаћих и страних класика.
Свакако да је неопходно да се враћамо класицима, као што су наши писци или руски. Посебно ми је искуство када играм “Јазавца пред судом”, те реченице које изговарам, делују ми сваки пут као да су јуче написане. Исто је и са Достојевским, јер његово дело “Злочин и казна”, тако како је осмислио ту причу, са неким другим ликовима, она је могла и јуче да се догоди, закључио је Ковачевић.
Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) био је славни руски књижевник познат као један од првих представника психолошког реализма у европској књижевности са антологијским делима - "Злочин и казна", "Идиот", "Браћа Карамазови", "Бедни људи", "Понижени и увређени", "Коцкар", "Младић", "Беле ноћи", "Зли дуси", "Записи из подземља".
Иако је много пута екранизован на филму и као ТВ серија, и наравно драматизован у више позоришних инсценација, роман „Злочин и казна", настао 1866. године, не престаје да интригира публику и наводи на размишљање о „вечним" питањима постојања.
