„Оригинала“ (под знацима навода), зато што и сам „Хамлет“ има упитну аутентичност, а познати пољски аутор Јануш Гловацки би још мање од Шекспира, његове оригиналности, волео да се назове „спин оф“ аутором, иако је писао комаде као што су „Антигона у Њујорку“, „Четврта сестра“, па и „Фортинбрас се напио“, својеврсне парафразе чувених драма. У њима, обично је пропитивао скривене, или бар прикривене мотиве, оне који нису у првом плану наведених драма, водећи рачуна да контекст и своје литерарно стваралаштво, доведе у ред са савременим поретком ствари.
Нешто слично, мада ни мало налик, ради и Никола Завишић, режирајући представу „Фортинбрас се напио“ Јануша Гловацког, први пут преведену и изведену на сценама српског позоришта, у овом случају баш Српског народног позоришта. Драму, прецизније апсурдистичку и гротескну комедију, названу по норвешком краљевићу који у чувеној Шекспировој драми затиче покољ на данском двору, Гловацки је написао као паралелну радњу са догађајима који су довели до Хамлетове смрти, нудећи једну од слободних поетско-филозофских верзија како се све то могло испричати у данашње време, а да „оригинал“ не буде ни дотакнут. Хамлет, пардон, Фортинбрас, је принц око ког се плету завере, док он подршку тражи не у речи, него у пићу. Самим тим доводећи и своју, и луцидност свог окружења у дебело питање. Ликови као што су Стернборг („норвешки министар унунтрашњих послова“), Осмооки (шпијун и убица – „ДБ“), воде ка уништењу владајуће династије Фортинбрасових, док „флертују“ и са данским двором, ангажујући се на обе стране, заправо, приказујући како је природа власти свуда иста – опортуна и завереничка у исто време, под паролом народне воље и патриотизма, познатијег као национализам.
Никола Завишић режијом представу наглашава не толико на скривеним односима и значењима, политичким, дакако, него на гротескним и апсурдистичким сценским решењима, која би ову позоришну игру (додатно, јер и сама по себи је данас без изузетног значаја) ослободила било каквих других, сем забавних ефеката. Таква одлука мора да почива на аутентичној сценској инвенцији, поткрепљеној компасеријом извођачких, аудио-визуелних решења, у чему он посеже за приручном, поп-културом и треш естетиком, својственој неким (многим) од својих ранијих радова.
За оне који се не сећају, не знају, или не памте/ прате критичку рецепцију, треш значи модеран, не нужно и савремен однос према кичу, односно „уметности“ широких народних маса, у смислу критичког прихватања, односно одбацивања елитистичке визуре уметности као вишег циља, идеала, вредности. То значи, у конкретној представи, да су Норвежани, уосталом као и Данци, хокејаши, хеви-металци, алкохоличари, да „ходају на клизаљкама“, а да им је зима богом дана природна средина, баш као убиства и завереништво међу краљевским столицама. Сваки пажљивији истраживач (историјских) прилика на северу Европе се не би сложио са овим, или би, бар, имао још свашта тога да дода, али кад је Завишић у питању, тешко да би се и љутио понуђеним, поготово кад чује Бајагу, Лошу и осталу „естетику“ овдашњих простора. Борба за власт се подразумева познатом. Она је универзална, све са универзалним – све је дозвољено – средствима.
И остала, не само идејна решења представе, за склискост жанра и форме поткована су очекиваним. Нешто мало кревељења, нешто мало гегова, задовољавајућих „подбачаја“ у очекиваној естетици „озбиљног“ позоришта... Марко Савић је озбиљно изградио комички лик трезног, па пијаног Фортинбраса, са егзистенцијалистичким цртама живог бића. Игор Павловић и Милан Ковачевић углавном карикатурално представљају Стернборга и Осмооког, главне жаоке друштвеног посрнућа, док Алиса Лацко, у више улога (Наратор, Зима, Глумица, Хамлет), још више карикира осећај за меру, осећај браде једног кича, изражено позоришним терминима.
Ненад Пећинар и Душан Јакишић, често и буквално упарени (као два глумца једног лика), имају најсложеније глумачке задатке, дајући им тонове драмског и комичког у улогама и ситуацијама у којима се види сва сложеност упитаности аутора над „аутентичношћу“ Хамлетових тлапњи – метафизици, роду и помоз' богу, сликовито говорећи о крајње практичној људској делатности у оквиру службе једном режиму материјалне основе и духовне надградње сваког животног режима.
Највеселији и најшаренији елеменат представе су костими Марине Сремац, који успевају да привуку пажљу чак и кад је ништа од сценске радње не привлачи. „Фортинбрас се напио“ – представа расположења!
Игор Бурић
