Хана Хегедушић: Глума затворених очију

Више од десет година Хана Хегедушић је чланица глумачког ансамбла Хрватског народног казалишта у Вараждину, које је на управо окончаном Фестивалу „Театар на раскршћу“ у Нишу освојио највише награда.
д
Фото: Dnevnik.rs

 

Позната је и по низу улога у популарним телевизијским серијалима, као и на филму. Воли да пева и глуми гласом у цртаним филмовима. 

„Пази на празнину“ и насловом привлачи пажњу, а убирајући награде у Нишу, представа је и  потврдила необичну вредност. Како је доживљавате ви изнутра?

- То је ауторски пројекат младог, талентованог колеге, глумца Романа Николића из Дубровника. Он се бавио својим замислима, проговарао о питањима која га се тичу као човека. Он је то нама тако и презентовао, а заправо смо проговорили о предрасудама, које нас све муче. Шта год видимо, имамо о томе неку предрасуду. О боји кошуље, ципела, начину на који се чешља... Ми већ имамо неко мишљење о томе које нас ограничава у животу. А ограничава и друге да нам се представе у светлу којим сјаје без наших предрасуда. Ја сам више радила класично позориште и последњих пар пројеката које сам радила са младим редитељима отворили су ми нови простор у којем учим.

Које су то предрасуде око којих сте се концентрисали у представи?

- Нисмо адресирали на конкретан план. Односи се на све оне које се тичу боје коже, националности, сексуалне или родне опредељености... Значи, оне с којима се наше друштво данас среће.

Шта мислите зашто до њих долази?

- Не знам. Али, можда је то наш механизам заштите. Увек у другоме видимо нешто што нас плаши, што нам је непознато и другачије, па се осећамо сигурније у свом свету.

Какве још представе играте на репертоару Хрватског народног казалишта у Вараждину?

- Ми смо позориште које негује кајкавски дијалекат, тако да наше представе углавном почивају на тој литератури. „Матијаш грабанцијаш дијак“ Титуша Брезовачког, у режији Крешимира Доленчића била је последња представа коју смо радили. То је лектира на кајкавском, који је јако тежак, али даје посебну чар позоришној игри. И мени која сам кајкавка, мада из Загреба, а након више од десет година у Вараждину почало ми се отварати то „кајкавско ухо“. Осим кајкавског, знамо радити и Крлежу...

Шта волите да гледате у позоришту?

- Јако волим да видим заједништво ансамбла. Није ми уопште битно је ли то трагедија, комедија, ново, старо, савремено, ако могу да уживам у томе што сви играју једни за друге, са синергијом.

Као глумица имате доста искуства у улогама на филму, серијама. Како ту видите разлику и сличност у ангажманима глумачких вештина?

- Осим што сам поносна на мјузикле које сам радила, јер је мјузикл за мене краљица театра, која спаја плес, песму, глуму, што се тиче филмова и серија, реч је само о другој врсти концентрације. Не иде се од почетка до краја, него се једна по једна сцена понављају док се не сними све како ваља. Мало се одморим од позоришта кад снимам, па ме то обогати, али и обрнуто. Пуно ми значи да радим различите ствари. Певам у бенду и синхронизујем цртане филмове. Бити у студију са слушалицама ми је такође велика љубав.

Глумите и затворених очију, ако бисмо се могли тако нашалити.

- Иначе сам акустични тип. Ја и кад гледам представу понекад затворим очи, јер ме занимају звучне вибрације и јако сам осетљива на то. Увек запамтим фоничан глас. Глумцима је и тело инструмент, али преко гласа можемо створити слику, такође.

Текст и фото: Игор Бурић

EUR/RSD 117.5781
Најновије вести