Права је реткост видети тако потресну, снажно емотивну, тешку сцену када се представа завршила: глумци на позорници, свих 12, један по један су само кренули да плачу, неконтролисано, као да се све време трајања извођења у њима сакупљала толика туга која је само експлодирала пред свима.
Прво су почеле глумице да лију сузе, онда помало уз њих и колеге глумци из комада, а за њима и публика која је минутима аплаудирала стојећи, на тај начин као да су искрени саучесници у том (неподношјивом) болу због вечног одласка вансеријски талентованог редитеља.
У првом реду одмах испред сцене била је позоришна редитељка Алиса Стојановић, професорка на ФДУ, блиска пријатељица Торбице, која није крила сузе све време на том крају.
Јасно је да публика није усијала дланове само због неоспорно изванредне и врхунске представе, нити је цело Народно позориште било на ногама са све партером и три галерије ове огромне сале, јер је комад трагичан и моћан истовремено, већ је то још једна пошта омиљеном младом уметнику.
Драма “Крваве свадбе” оригинално је написана давне 1932. године и већ следеће 1933. била постављена премијерно у Театру “Беатриз” у Мадриду, а исте сезоне и у Буенос Ајресу (Аргентина).
Шпански песник и драмски писац Федерико Гарсија Лорка (1898-1936) је изнедрио запажена дела за сцену, која имају поетску наглашеност и лепоту у дијалозима, што је доказано и у чувеној драми “Дом Бернарде Албе” (1936, изведено 1945), која се игра у Народном позоришту у режији Ане Григоровић.
Такође, домаћој публици је познат и његов комад “Јерма” (1934), и управо та три поетична и трагична дела представљају “руралну трилогију” овог аутора.
Представа Игора Вука Торбице почиње врло мирно, тихо, чак се светла у сали гасе постепено, као да имају намеру да причају успаванку, а кад се погасе, ођедном се упале и бљесну у неонском ефекту.
Микрофони на сцени, као редовна модерна решење данас у театрима, тако да је и Торбица имао намеру да кроз такву поставку и поетику приближи текст из прве половине 20. века аудиторијуму 21. века.
Ансамбл од 12 глумаца на својим плећима изнео је комплексну драму о фаталној љубави јунакиње и њеног бившег вереника, који представљају једну љубавну геометрију, јер превазилазе троугао, одлазе у четвороугао, будући да су прељубници обоје у браку.
Заправо, вереница би требало да се уда за новог човека, свадба је већ уговорена, и њени су срећни да је кренула даље у свом животу, након турбулентног периода и бродолома са претходним момком.
Иако делује да је та прича завршена и да ништа не може пореметити њену нову срећу, редитељским решењима постепено се ствара градација тог вишеслојног и болног односа, који никако није завршен, већ ће се распламсати управо на месту где никако не би смело да се деси - на самом венчању.
Како се у почетку драма одвија сасвим умерено, равнолинијски, она сасвим неочекивано хвата велики залет и онда галопира кроз фантастичне мотиве и моменте, претварајући се у прави емотивни спектакл.
Визуелна лепота се огледа у сценографији Бранка Хојника, костимима Јелисавете Татић Чутурило, док је за аудио уживање заслужан композитор Владимир Пејковић са привлачном и напетом музиком.
Свака сцена носи свој терет и проблем, док се заплет захухтава и одлази у неочекиваном смеру до самих екстрема, када бивши љубавници, несуђени вереници, одлуче да побегну заједно са њене свадбе.
Тај срамни чин ће довести до трагичног, крвавог финала, како и само име драме каже, и та судбина је очигледно била неминовна, јер се по законима мелодраме, прељуба мора казнити, никако опростити.
Најтежу улогу веренице разапету између два младића, где једног воли, другог не, одиграла је убедљиво и снажно Милица Грујичић, једна од најперспективнијих позоришних уметница, прошле године актуелна и са два независна филма - “Келти” и “Лихвар”.
И сви остали глумци из Црне Горе и Новог Сада су били на висини својих веома тескобних улога - Ивана Мрваљевић, Варја Ðукић, Павле Поповић, Бранка Станић, Вукашин Ранђеловић и други.
Истовремено, ово је и комад са музиком и певањем, где се стихови само нижу кроз емоције, а невероватно је изведена дугачка сцена одвијања свадбе, и других масовних призора, када су ликови у сагласју и вишегласју: многи у исто време причају и певају једни (са) другима, и та колекција звучних мешања уз импресивну кореографију свих актера, обележило је целу представу и оставило све без даха.
Премијера “Крвавих свадби” одржана је 9. августа 2018. године на 32. издању фестивала „Будва - Град театар“, на сцени између цркава, у Старом граду Будве, док је СНП у Новом Саду прво извођење имао 18. септембра исте године, на сцени „Пера Добриновић“.
Ревија “Игорови дани” је почела 24. јануара у Новом Саду на сцени СНП-а њиховом иницијативом, извођењем комада “Царство мрака” Лава Н. Толстоја, у продукцији управо београдског Народног позоришта.
Београд ће угостити 29. јануара и вишеструко награђивану Торбичину представу “Тартиф” према Молијеру, у копродукцији Народног позоришта Сомбор и поново СНП, као и “Дон Жуана” 30.01. од истог писца, продукције НП “Тоша Јовановић” из Зрењанина.
Вероватно ће након сваког извођења ових представа током јединствене ревије бити тако болна реакција глумаца и публике, јер свима у драмском свету недостаје овај “принц театра”, који је за тако кратко време каријере остварио огроман успех са хит представама из читавог региона, све док није изненада изгубио живот тог 17. јуна 2020. године.
