Ова вишеструка награђивана представа, која је, између осталог, лане тријумфовала на Которском фестивалу позоришта за децу, емитована је 11. априла и репризирана дан касније.
– Заиста ми се допала идеја мог колеге, Душана Ковачевића, уметничког директора подгоричког Градског позоришта, да организују регионални фестивал, на коме ће се, путем интернета, емитовати девет представа најбољих регионалних позоришта за децу и младе. Сам позив да се прикључимо овој акцији је доказ да нас колеге уважавају и сврставају у ред најбољих – каже за „Дневник“ директор Позоришта младих Михајло Несторовић.
Да ли ће ово искуство послужити и да се у будућности додатно подигне ниво видео продукције куће?
– Оваква ситуација је показала да позоришта треба озбиљније да приступе видео продукцији, у смислу професионалног приступа снимању репертоарских представа. Мада, ово је добар тренутак и да, када све ово прође, направимо и бољу сарадњу са телевизијским кућама, на обострано задовољство. Да се разумемо, ја не волим баш, такозвани, ТВ театар. Он је више прикладан за овакве ситуације и за публику која није могла да одгледа неку представу, као и за сама позоришта, када треба неко да „ускочи“ у представу. Но, јасно је и да позоришта морају да иду у корак са новим технологијама и стандардима.
Без сумње је изазов одржати кућу попут Позоришта младих у “хладном погону”. Читају ли се бар драмски текстови, припремају ли се неке нове драматизације, осмишљавају ли се лутке?
– Све што нам се ових дана и недеља догађа доказује и показује да се у позоришту ствара чаролија, а да су глумци прави чаробњаци. Елем, од првог дана новонастале ситуације, не знајући шта нас очекује, прво питање је било - како ћемо се снаћи у свему овоме. Одмах смо почели да „копамо“ по нашој видео архиви и кренули са емитовањем снимака наших представа за децу. Намерно смо се определили за дечији програм, зато што је мало специјализованих позоришта, попут нашег. Паралелно са емитовањем представа, покренули смо видео серијал „Причам ти причу“, где наши глумци, радним данима у 19.15, у време које је некада било резервисано за „цртаће“, причају приче, деци, за лаку ноћ.
Ускоро ћемо кренути и са јавним читањем драмских текстова и осмишљавати нове програме како бисмо помогли, бар мало, нашој публици, а и онима који нису имали прилику да нас гледају, и олакшали им боравак у кући и изолацију која нас је снашла. За то време, наши вредни декоратери, реквизитери, шминкери, гардеробери, користе прилику да репарирају мноштво реквизите, лутака, маски, декора и свега оног што је неопходно за стварање позоришне чаролије.
Велики су били планови Позоришта младих за ову сезону и почетак следеће. Шта ће бити с њима када прође (театарско) ванредно стање?
– Уз све ове активности с почетка приче, наши глумци и људи из радионица су у сталном контакту са редитељем Стеваном Бодрожом, коме је остало, безмало, десетак дана да заврши представу „Кад сам био гарав“ Миливоја Млађеновића, чија је премијера требала да буде 3. априла. У том смислу, чим ова пошаст прође, ето нас са премијером за, надам се, крај сезоне. Жао ми је што, тренутно, морамо да одустанемо од рада на представи „Три мускетара“ у чије смо припреме амбициозно кренули, но, шта је - ту је. О пролонгираном одласку на велике фестивале у, пре свега, Токио и Праг, да не говорим. Али, биће фестивала и фестивала…. Најпре да видимо како ће се све ово завршити и када…
Какве су шансе да се овај период вакуума искористи како би се разрешило питање опстанка театра у згради Соколског дома?
– То је болна, не, то је најболнија тачка која се тиче, не само нашег позоришта, него и читавог Града, заједнице. Јер Позориште младих је најстарије луткарско позориште за децу на Балкану, и једино је позориште на српском језику чији је Град Нови Сад оснивач. Можда сада није тренутак да о томе причамао, али чим изађемо из вакуума, како рекосте, настављамо са разговорима и преговорима тамо где смо стали. Ми не одустајемо од онога што нам припада. Да подсетим, седамдесет хиљада посетилаца походи наше позориште годишње. Њима припада.
Да ли је из ове перспективе сасвим оправдана бојазан да ће, када пошасто прође, култура ипак бити међу оним деловима друштва који ће највише морати да стежу каиш?
– У оваквим, кризним ситуацијама, видимо да није занемарљив број посетилаца Интернет платформи, на којима се емитују позоришне представе, посећују виртуелне туре музеја и галерија, гледају филмови, опера, балет… Ту можемо да видимо да људе то интересује. Да је то важна ствар. Па, ако је тако у оваквим околностима, онда треба да будемо оптимисти. Ја јесам.
М. Стајић
