Глумци се такође играју речима, што је веома занимљиво, а представа није нимало страшна или тужна... – речи су којима је дечји жири Предшколске установе „Различак“ из Бачке Паланке образложио своју награду „Добро дрво“ за представу најближу деци, на недавно одржаном Фестивалу еколошког позоришта за децу и младе у Бачкој Паланци. Ова представа Позоришта лутака Ниш настала је по причама Тона Телехена, у драматизацији, режији и дизајну светла Николе Завишића,
Шта Вам значи та представа из Ниша и награда коју је освојила?
- То је дуга прича. Има историју. „Недостајање“ Тона Телехена, холандског писца, генијалног по мом мишљењу. Зен-Чехова како сам га назвао, јер је био педијатар, а узгред причао приче. То јест, причао их је својој кћерки пред спавање све док она није сматрала да јој то више не треба, а причао их јој је чак до њене 12. године. Онда је схватио да му је жао да напусти тај свет који су правили десетак година, па је кренуо редом да записује све те приче.
Ја сам „Недостајање“, односно „Свако може да падне (осим чапље)!“ радио у Малом позоришту „Душко Радовић“ 2006. и та представа би се вероватно и данас играла да није било несрећне околности са Бокијем Лазаровим. Решио сам да њен живот наставим на неки други начин. Пошто не могу да копирам сам себе, никада то нисам успевао чак ни кад сам хтео, онда сам одлучио да узмем неке нове приче. Имају једна или две исте као у „Радовићу“ где се представа играла 16 година. Она је требала да буде луткарска. Међутим, врло брзо смо одустали од лутака и одлучили да направимо играну верзију, јер нам се учинило да је тако боље, а остао ми је тај сан да направим луткарску верзију. У Нишу ми се тај сан остварио. Млади глумци заједно са искуснијим, нас петоро, у околностима сличним лабораторијским, јер смо сами измишљали свирке, инструменте, врло слично „Слици непознатог“ (представа у Зрењанину – прим. нов.), имали смо музичке пробе, бавили смо се комбинацијом хендпена са усном хармоником, синтисајзером, и направили свој језик, на други начин него у „Радовићу“, али ипак успели да тај изузетно нежни, љубавни, топли додир прича Тона Телехена пребацимо и на публику. Баш сам био много срећан што су те приче наставиле свој живот на луткарски начин. Ја сам се превасходно школовао за режију у алтернативном и луткарском позоришту.
Стицајем околности ћу радити још једног Тона Телехена, другу врсту прича, у „Радовићу“, следеће године, тако да се радујем том повратку на дечјег Чехова чије приче препоручујем свим родитељима да читају деци, јер су потпуно неочекиване, уврнуте, духовите, срцепарајуће, нежне, љубавне… У њима нема неравноправности међу животињама, слон и мрав су исте величине, сви се друже, има само по једна животиња од сваке врсте, нема прошлости, нема смрти. Вечне и дивне су. А сам Тон Телехен, то је исто доста занимљива прича, да би добио ауторска права од њега која се само једном добију и онда може више пута да се раде његова дела, мора да му напише писмо руком. Не прима мејлове, не прима позиве на мобилни телефон. Кад му напишеш писмо, чекаш његов одговор, тако да имам одговор од Тона Телехена да му се допада моја идеја и да ми дозвољава да радим, тако да је и то занимљив, аналогни приступ комуникацији који данас ретко ко и да практикује.
Да ли можда живи на имању са ветрењачом?
- На фарми је свакако, још увек је жив. Има осамдесетак година и, и даље пише. Нисам баш сигуран шта, али велики сам његов фан и апелујем још једном на родитеље да купе његове књиге и читају га деци. Мислим да ће им то бити креативан продужетак дијалога.
И да иду у позориште?
- То исто ако може, супер!
Познајем дуго ваш рад у позоришту, али откривајући ово, сад ми делује да је све друго за вас било споредно!
- Скоро да је тако! Што се тиче одраслих, то су ми Чеховљеве приче, а што се тиче деце, у причама Тона Телехена налазим неку аналогију и прилазим им са великом радошћу. Чак и Чеховљеве приче ћу поново радити. Сад сам „прву сезону“ радио у Зајечару – „Чеховљева соба – сезона 1“ – девет малих прича, а „Чеховљеву собу – сезона 2“ радићу 2025. Почињем да се бавим серијама представа.
Јесте ли уопште у стању да урадите нешто, а да не измишљате, типа оно да вам Хамлет буде жена, као у представи у СНП-у?
- Некад то урадим на своју штету. Ето, баш у случају Хамлета. Он се није дао, иако сам имао идеју да хоће. Уз сплет других околности, Шекспир ме победио. Жао ми је што ретко у животу два пута радиш „Хамлета“. Ако ми се деси, мислим да ћу паметније приступити причи. У сваком случају, морам не да све сведем на своју меру, него проширим на више могућности, јер ми није довољно интересантно класично, једноставно позориште, условно речено, са обичном фабулом. То опет има везе и са школом, са Прагом, то што су нас тамо учили да се размаштавамо слободно, да нас нико у томе не задржава и не зауставља, да се не обазиремо на то. И ево, ја и дан данас то спроводим. Не могу рећи успешно, али континуирано. Сада када имам скоро 60 година и осећам то као добру ствар. Бавим се позоришном режијом, живим од ње и то живим врло у реду. Ако се сведе, то је један врло забаван живот.
А како стоје ствари кад си гледалац, или жири? Да ли имате ту неку професионалну деформацију у погледу на друга дела, других аутора? Да ли представе гледате структурално или им се препустите?
- Увек се препустим. Гледам структурално уколико ми се ствар не допадне. Онда анализирам да би ми време брже прошло. Оно што је исто занимљиво у вези са позориштем јесте то да је највећи могући заустављач времена управо то уколико ствари не иду како треба. Уколико су досадне. Нема ничег дуготрајнијег од лоше представе. А ничег што ти поједе време на начин да не схватиш колико је брзо прошло, од добре представе. То се уверавам из дана у дан у свим улогама које имам. Ако ме представа ухвати и узме, онда ме баш брига каква је структура, а ако ме не ухвати и не узме, онда је анализирам, бројим рефлекторе, бројим глумце, гледам изразе лица, покушавам да направим кадрове од тога, размишљам о другим стварима… Зато много више волим кад ме представа на емотивном плану узбуди на начин како не бих морао да се бавим овим успутним радњама у глави, које ми заправо само поједу фокус и онда време траје бесконачно дуго.
Игор Бурић
