Захваљујући Београдском фестивалу игре који већ низ година део својих програма представља и у Новом Саду публика је овог пролећа видела и прваке Њујорк сити балета као и кубанску трупу Малпасо. Гостовањем грчких уметника завршава се пролећни део овогодишњег 18. издања фестивала, а нове представе заказане су за септембар и октобар.
Једна од најзначајнијих личности савремене уметничке игре у свету Димитрис Папајоану, добитник награде Премио Еуропа као и признања БФИ “Јован Ћирилов - за корак даље”, у Новом Саду ће одиграти представу “Мастило”. Како нам је пандемија током протекле године режирала и сам живот тако је утицала и на репертоаре и планове позоришних кућа, као и програме фестивала. Према првобитном договору Папајоану је у марту требало да отвори 18. БФИ представом “Трансверзална оријентација” али како је у питању интернационални тим играча у овим околностима то није било изводљиво. Избор је пао на дует “Мастило” који Папајоану изводи са Шуком Хорном. Ова представа премијерно је одиграна прошлог лета на Фестивалу игре у Торину, а следеће извођење, после Новог Сада, биће овог лета на чувеном фестивалу у Авињону.
Папајоану је у Атини основао Едафос театар игре као платформу за сопствене оригиналне сценске продукције, хибриде физичког театра, експерименталне игре и сценских уметности. Као трупа андерграунд сцене, Едафос је оштрио перцепцију и стицао бројне посвећене следбенике. Едафос компанија је постојала 17 година, до 2002. оставивши неизбрисив траг на грчкој уметничкој сцени. Двадесет пет продукција које потписује Папајоану, крећу се од масовних спектакла са хиљадама извођача, до интимних комада, и сви су приказани на различитим местима, од његовог чувеног позоришта у подруму у Атини, до античког позоришта у Епидаурусу, олимпијских стадиона, или париског Театра де ла Вил и Театра Олимпико у Вићенци. Планетарно је постао познат 2004. као креатор церемонија отварања и затварања Олимпијских игара које су се одржале у Атини.
У разговору са новинарима у понедељак у Новом Саду Папајоану је рекао да оно што ради у представама није ни театар, ни игра него нека сасвим другачија форма. Од представе “Мртва природа”, са којом је први пут гостовао у Београду, а уследиле су још две, почиње његова фасцинација генијалношћу Николе Тесле и он је присуран и у његовом даљем раду. У комаду “Мастило” он електричну енергију мења са енергијом воде.
Папајоану је и визуелни уметник, још као млад постао је познат као сликар и стрип цртач, након чега је своја интересовања преусмерио на сценске уметности. У представи “Мастило” он је не само креатор и извођач него и аутор сценографије, костима и дизајна светла. У разговору за “Дневник” прошлог месеца на питање колико му посматрање у сликама помаже у раду на покрету и стварању представа у којима је не само кореограф него и аутор њеног визуелног идентитета је навео да је стекао одређени начин посматрања и то је једини начин на који и ради у свом студију.
– Моја способност цртања ми помаже да објасним људима како ја посматрам ствари, јер доста објашњавам док цртам, тако да људи могу да виде путање, облике, све енергетске кардиограме, могу да визуализујем своје мисли и да са њима комуницирам. Ово ми помаже у мом раду и разговору са играчима, али и са костимографима, сценографима, дизајнерима реквизита... – рекао је Папајоану. – Чињеница да могу да визуализујем слике које имам у глави је драгоцена. Ја замислим своје визуелно окружење, скицирам га, направим, а онда тражим да моји сарадници то разраде. Ово је начин који је одредио мој рад у позоришту, али постоји још један начин! С обзиром да сам цртао стрипове, односно да обожавам стрип, анимацију и неме филмове, покушавам да учим из тога. Ова три елемента своде комуникацију на ниво генијалног детета. И зато су призори допадљиви свима.
Н. Попов
