У одељку који је приредила Марина Миливојевић Мађарев, објављен је пропратни текст за темат о односу позоришта и власти у Југославији, од 1944 до 1990, из пера тадашњег главног и одговорног уредника „Сцене“ Петра Марјановића, који је 1990. припремао посебно издање, томе посвећено. Пратећи тих деценија развој система принуде, који би неумољиво „прорадио“ кад год је требало онемогућити неку, за власт „неподобну“ позоришну представу, Петар Марјановић је забележио неке његове исте особености, на целом југословенском простору.
„а) Нема званичних, писаних докумената о службеној забрани позоришне представе; б) Не зна се ни ко је иницијатор забране („фама“, из „поузданих извора“, помиње различита имена). Чак и у случајевима када се, после више година, сазна за неко име, помињана личност, по правилу „друг“ тада на високој политичкој функцији, то енергично демантује; ц) Најчешће се не зна ко је послужио као „преносна полуга“ али се с разлогом наслућује да су то били „дворски уметници“, увек спремни да се „за отаџбину и партију“ боре до последње капи – туђе крви; д) На жалост, извесно је да су забране најчешће „спроводила у живот“ сама позоришта...“, констатовао је тада Петар Марјановић, припремајући прилоге за тај темат, и закључујући „да су често опаки људи и незналице доносили одлуке кобне по позоришне људе и по позоришни живот у Југославији“.
- Петар Марјановић живео је позориште у свим његовим аспектима, увек са значајем, увек деликатно, промишљено и увек помало аутоиронично... У њему су живеле две слике театра – идеалан и онај о коме је желео да говори озбиљно, али чију суштинску неозбиљност, игру сујета и маски, није могао да порекне. Тако је и себе видео у двојакој улози: као некога ко, као историчар ове наше уметности, покушава да проникне у све те бескрајне и још неокончане порођајне муке српског позоришта, подари им смисао и значење и као неко ко, учествујући у савременом позоришту, покушава да примени то што је као историчар и теоретичар спознао, било као предавач, драматург или критичар – напомиње драматург Небојша Ромчевић пишући о Професору, како га је помињао у овом свом тексту.
О Петру Марјановићу у овом броју „Сцене“ пишу и Радомир Путник и Никита Миливојевић. У осталим рубрикама, Маја Мрђеновић се бави потенцијалом коришћења нових медија у партиципативном позоришту, Александар Милосављевић објављује интервју са глумицом Александром Плескоњић, док Радивој Додеровић подсећа на богату библиотеку Стеријиног позорја у Билиотеци Матице српске, доступној путем онлајн каталога, која броји чак преко десет хиљада наслова. У овој „Сцени“ објављена је у целости епистоларна трагедија „Сви путеви“ Хуана Пабла Ераса Гонсалеса, као и дуодрама „Бескућници“ Уроша Чупића.
Н. П-ј.
