Од Чехова два путића

Отварање шездесет првог међународног позоришног фестивала МЕШ у Сарајеву протекло је у знаку вере у скори крај рестрикција изазваних пандемијом и апела за нужношћу зближавања које доноси театар.
д
Фото: Промо

С друге стране, „Чеховљева прва драма“, прво остварење приказано у главном програму, на репрезентативан начин је указало на могућности, али и искушења која проистичу из суочавања савременог позоришног израза са значајним делима драмске традиције.

Таква врста суочавања је већ постала „заштитни знак“ ирске трупе Деад Центре, која је, углавном под редитељским вођством Бена Кида и Буша Мукарзела, већ презентовала низ провокативних сценских тумачења старих и нових класика: од „Хамлета“ (по Шекспировом ремек-делу), преко „Шекспирове последње драме“ (верзија „Буре“), до луткарског експеримента „Бекетова соба“. Иницијалну карику у том низу, међутим, представља пројекат „Чеховљева прва драма“ из 2015. („Цхекхов’с Фирст Плаy“, у оригиналу – разлози фестивалског превода остају нејасни). Реч је о представи заснованој на Чеховљевом првом целовитом комаду из 1881. године, за пишчевог живота необјављеном и неизведеном, а накнадно, према имену главног јунака, названом „Платонов“.

Без обзира на преобимност, разливеност и обиље ликова, „Платонов“ садржи, у ембрионалном виду, теме, ситуације, ликове и атмосферу Чеховљевих каснијих, великих драма. Ту је амбијент сеоског имања генералске удовице Ане Петровне, угроженог повериоцима, атмосфера досаде и сплина, „узбуркавана“ понајпре сплетом еротских фантазија групе женских ликова, усредсређених око сеоског учитеља Платонова. Овај интелигентни и цинични губитник, који се показује неспособним чак и за самоубиство, јесте својеврсни претеча ликова попут Тригорина, Астрова или Вершињина – далеко сложенијих фигура у сложенијем драмском окружењу.

У настојању да посредством упризорења овог комада уобличе став према читавом Чеховљевом опусу, Бен Кид и Буш Мукарзел су кључ за тумачење „Платонова“ најпре потражили у иронији, пародији и дистанци. Главно средство овог последњег је духовито и ефектно техничко решење. Глумци, наиме, изговарају реплике (одмерено стишаним интензитетом) искључиво у портабл-микрофоне, тако да их гледаоци разговетно примају тек посредством слушалица - што ствара и додатни утисак „звучне празнине“ на сцени. Иронијски ефекат се, пак, постиже на двојак начин помоћу лика Редитеља. Након што нам је, појавом у својеврсном прологу, шаљиво-самокритички изнео своје намере и недоумице у вези Чехова, Редитељ наставља да делује из „офф“-а, упадицама и коментарима које иду од објашњавања „поенти“ сцена, преко признавања редитељских грешака до пикантерија о авантурама с глумицама које играју. Из сучељавања ове коментаторске димензије и све динамичнијег „илустровања радње“ које ансамбл реализује са злокобном грациозношћу, рађа се један, у крајњој линији, „чеховљевски“ резултат: слутња о крхкости и неодрживости сваке људске -али и уметнчке! - илузије.

Међутим, уместо да ово пародично разобличавање чеховљевске атмосфере доведу до логичног и урнебесног краја, редитељи у поодмаклој фази (негде на две трећине) представе нагло мењају тон, стил и смер исказивања. Након што су грађевинарском куглом пробили зид генераличиног салона (већ отрцан метод „рушења сценске илузије“), укинули „офф“ коментаре и извели једног од гледалаца на позорницу, назвавши га „Платонов“ (!), аутори без видљивог разлога претварају ликове на генераличином имању у протагонисте неке недефинисане игре апсурда. То је игра у оквиру које се изричу неповезане, херметичне и полу-патетичне мисли о усамљености, „идентитету“ и „отуђењу“ – али и игра у којој висок глумачки ниво ансамбла евидентно опада. У крајњем свођењу, може се рећи да представа „Чеховљева прва драма“ губи знатан део своје оригиналности и атрактивности услед присуства двају неспојивих усмерења. Након што су иронијом, каламбуром и парадоксом озбиљно нарушили здање чеховљевске озбиљности, аутори су покушали да на рушевине те озбиљности накалеме фасаде бекетовског безнађа, пиранделовског двојства маске и лица и, најзад, релативизма пост-драмског театра. А крајњи резултат је, наравно, ћутање – поготово с гледаоцем у улози Платонова.

Светислав Јованов

EUR/RSD 117.5832
Најновије вести