Богати играчки репертоар Олесандра Лукјанова обухвата све главне улоге у класичним балетима, а као педагог био је ангажован у Хрватском народном казалишту у Загребу, на Плесној академији у Монаку, Новом театру у Торину, Словенском народном гледалишчу из Љубљане, ХНК из Сплита.
Држао је мастер клас у Верони, Дубровнику, Кијеву, Ирској, Каиру…Његова техника подучавања заснива се на методи Агрипине Ваганове, чије име носи балетска академија у Санкт Петербургу.
Мастер клас у Српском народном позоришту трајао је месец дана...
– Мање, реално две и по недеље, како сам планирао, али кад су имали представе, морали смо смањити темпо плесачима. Што се тиче ове компаније, знам ваше питање, могу одмах да кажем да је млада, талентована, интересантна, и зна да учи, што је јако тешко. То није само ситуација у овом позоришту у Новом Саду, али, посматрајући их, и овде балетски играчи имају грешке, које су доста јаке, и није једноставно променити их и исправити. На први поглед оне су ситне, мале, и чини се да их је једноставно исправити. Али, оне су се укорениле, а све што се укорени, постаје јако. А опет, од тога зависи квалитет плеса. И овде сам играчима објашњавао да је неопходно санирати све што се може, а почиње се од тога како разумети музику, значи то што свира корепетитор. Овде имају два перфектна корепетитора, фантастична, који им помажу, и морају то да искористе. Јер музика им није непријатељ, него пријатељ.
Ваша оцена сада на крају?
– Мени је драго да сам за те две и по недеље, а то је врло кратак период за тако нешто, већ видео помак, поготово у женском ансамблу. Оне су пуно брже реаговале него мушки ансамбл, више су успеле да напредују. Обично узимам, када дођем у неку компанију, да ми за оно што планирам и што хоћу да направим, треба око два и по месеца. Тек после тог периода долази до резултата, када играчи постају свесни тога. А, основни циљ је да дођем до главе. Јер, ако не дођем до главе, они неће то направити, њихово тело неће радити, пружаће отпор. Мој циљ је да разумеју зашто нешто треба радити, зашто се то тражи. Врло је тешко, ја разумем плесаче, њихову логику и психологију, али видим и да ови овде, поготово женски ансамбл, имају могућност да слушају и прихватају. Значи, они размишљају, они узимају, и ја сам пресрећан кад сам овде долазио на мастерклас и имао инспирацију да радим са њима.
Где заправо живите, у Русији, Украјини...
– Не, у Русији нисам никада живео, не познајем ту државу, ја сам живео у Совјетском Савезу. Мени је познат једино ШСР. Иначе сам Украјинац и понекад тамо идем на кратко, имам тамо родбину. Тренутно живим у Загребу. Тамо ми је дом, а живим свугде. Деца ми студирају у иностранству, супруга је с њима, и ја покушавам да будем што више са њима. Не знам да ли ћу поново добити позив да дођем у Нови Сад, зависи и од потребе позоришта и мог програма. Ако се будемо сложили, врло радо ћу доћи, јер ми је овде било јако лепо. Интересантна је компанија, пуно се са њом може направити, и јако је леп град, који ме је врло изненадио и допао ми се. Волим ову архитектуру центра града, аустријску, врло ми је блиска. У Загребу сам од 1983, и одмах ми се допао тај град, добро сам се тамо осећао. Исто тако, на исти начин, осећам се и у Новом Саду.
Дакле, све креће из главе? Можете имати и предиспозиције и таленат, али је најтеже у глави нешто променити.
– Да. Било да је дужи или краћи мастерклас, прво и основно од чега почињем је доћи до њихове свести, и потрудити се да разумеју, зато што је наша школа таква, и тако вам васпитан, да морамо разумети. Не дрил, без разумевања, који често видим у неким другим школама, а не морам доћи директно у ту школу да знам проблеме. Индикретно знам, кад видим плесаче на позорници, преко Јутјуба, било где. Тачно знам где су грешке плесача, а где су грешке педагога. Или комплетно целе школе, једне традиције.
Пратите балетске куће и на Западу и на Истоку, потекли сте из руске школе, па можете рећи да ли се и колико разликују данас, можда не толико као пре неколико деценија?
– Што се тиче разлика, још је позната свима Агрипина Ваганова, која је стварно била јако мудра жена, и рекла у своје време, написала то у књизи, да је балет, систем који је она направила, касније назван Ваганова, а она није знала да ће бити толико цењена кад је све то стварала, дакле да је све то намењено времену у којем живи тренутно, у којем располаже одређеним плесачима, на основу знања које има, традиције, и колега са којима сарађује, и да ће после неког времена њени ученици и ученици других фантастичних педагога, ту уметност развијати и мењати. Сто година касније, у садашње време, Ваганова сигурно не би радила тако како је радила у своје време, и неке ствари које, рецимо, чак стоје на папиру. Али, нико не сме у методици Ваганове то да мења. А чак ни Академија Ваганова у Санкт Петербургу, сви тамошњи педагози, не раде како стоји у књизи. Али нико нема храбрости то да промени и на папиру, иако се живот променио и неки кораци о којима је говорила и писала, сада се потпуно другачије раде и на академији која носи њено име. Правилније, паметније, савременије, и боље.
Све се променило, естетика и техника и начин, и кад се све то мења, наравно да се и техника мора мењати. Лепе, фантастичне ствари остају, само што су осавремењене и добиле су други изглед. Постоји пуно мишљења да је остала само техника и естетика, да нема душе, тог изражаја који су пре имали плесачи. Све то стоји, а исто тако и не стоји. И сада има савремених плесача, који имају емоције, и изражаје. Све је то индивидуално, да ли се неко родио само као техничар, или као свестрани уметник.
Н. Пејчић
